Dokumenti

Supercharge your organization with tag filtering. Upgrade to Pro or create a team to unlock tagging.

I. Облик владавине, државна вера и државна област

Члан 1.

Краљевина је Србија наследна уставна монархија са Народним Представништвом.

Члан 2.

Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе орлове стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту, са једним огњилом у сваком углу крста.

Народна је застава тробојна с црвеном бојом озго, плавом у средини, а белом оздо.

Члан 3.

Државна је вера у Србији Источна Православна.

Православна Црква Краљевине, по догматима једнака са Источном Васељенском Црквом, независна је и автокефална.

Члан 4.

Државна област Краљевине нити се може отуђити, ви раздвојити. Без пристанка Народног Представништва она се не може ни смањити, нити се делови њени могу размењивати.
II. Краљ

Члан 5.

Краљ је поглавар Државе. Он има сва права државне власти, коју врши по одредбама овога Устава.

Краљева је личност неприкосновена.

Члан 6.

У Србији влада Краљ Александар I, из Династије Обреновића V. Сва права краљевска, по више пута поновљеним одлукама народним, наследна су у Његовој Династији.

Престо Србије наслеђује се у потомству Краља Александра овим редом: Мушко потомство из законитог брака по реду прворођења.

Ако Краљ не остави за собом мушког потомства, наследство прелази на побочну линију, а ако ниједног од мушких потомака у Дому Обреновића не би било, наследство прелази на његово непосредно женско потомство, опет из законитог брака.

Нарочити закон о Наследству Престола прописаће ближе одредбе о томе.

Члан 7.

Краљ и Његова деца морају бити вере источне православне.

Члан 8.

Краљ је старешина Дома Краљевског. Уређење Дома Краљевског прописаће Краљ нарочитим статутом, који ће саопштити Народном Представништву.

Члан 9.

Краљ не може бити поглавар другој којој држави, без претходног пристанка Народног Представништва.

Члан 10.

Краљ има извршну власт.

Он поставља и разрешава министре.

Он потврђује и проглашава законе.

Члан 11.

Краљ је неодговоран.

Сваки акт Краљев о пословима државним мора носити премапотпис надлежног министра, који тим самим постаје за њ одговоран, али указ о давању ордена и других државних одличија може према потписати и канцелар Краљевих ордена.

Члан 12.

Краљ је врховни заповедник војске.

Он даје војне чинове по закону.

Члан 13.

Краљ представља и заступа земљу у односима са страним државама.

Он оглашава рат и закључује уговоре о миру, савезу и друге, и саопштава их Народном Представништву у колико и кад то земаљски интереси допуштају.

Али је неизоставно потребно претходно одобрење Народног Представништва како за трговинске тако и за све друге уговоре, којима би се теретиле земаљске Финансије, или којима би се мењали земаљски закони, или којима би се ограничавала јавна или приватна права српских грађана.

Члан 14.

Краљ поставља све државне чиновнике.

У Његово име врше власт сва државна надлештва.

Он даје законом установљене ордене и друга државна одличја.

Он има право ковања новца по закону.

Он има право амнестије за политичке кривице.

Он има право помиловања; али помиловање не уништава пресуду у њеном грађанском делу.

Члан 15.

Краљ сазива Народно Представништво у редовне или ванредне сазиве. Народно Представништво, пошто се конституише, представља се Краљу, и то оба дома заједно.

Краљ отвара седнице Народног Представништва или лично, Престоном Беседом, или Посланицом, или Указом. Све ове акте премапотписују сви министри. На Престону Беседу Народно Представништво одговара Адресом.

Краљ има право одложити седнице Народног Представништва, али без пристанка Народног Представништва то се одлагање не може поновити у једном сазиву, нити може бити дуже од два месеца.

Краљ има право да распусти Народну Скупштину. Указ о томе премапотписују сви министри. Истим се указом наређују нови избори у року од три месеца, и сазива Народно Представништво у року од четири месеца по распусту Народне Скупштине.

Краљ закључује седнице Народног Представништва или Престоном Беседом, или Посланицом, или Указом, које такође премапотписују сви министри.

Редовни сазив Народног Представништва може бити закључен само пошто је Народно Представништво било отворено.

Члан 16.

Краљ одређује Прокламацијом или Указом ко ће вршити уставну краљевску власт и у којим границама, кад Он пође ван земље.

Члан 17.

Цивилна листа Краљева одређује се законом. Једном одређена цивилна листа не може се повећати без пристанка Народног Представништва, ни смањити без пристанка Краљевог.

Члан 18.

Краљ и Престолонаследник пунолетни су кад наврше осамнаесту годину.

Члан 19.

У случају смрти Краљеве, Престолонаследник, ако је пунолетан, узима одмах краљевску власт, као уставни Краљ, у своје руке, и објављује Прокламацијом Своје ступање на Престо.

Он сазива тада Народно Представништво, најдаље за десети дан после Свога ступања на Престо, да пред Народним Представништвом положи Уставом утврђену заклетву.

Ако је Народна Скупштина раније распуштена, а нова још није изабрана, сазива се за тај посао дотадање Народно Представништво.

Све ово вреди за случај кад малолетни Краљ, постав пунолетан, узме краљевску власт у Своје руке.

Члан 20.

Заклетва, коју Краљ пред Народним Представништвом полаже, гласи:

»Ја (име) заклињем се Свемогућим Богом, да ћу чувати независност и целину Краљевине, да ћу владати по Уставу и законима, да ћу одржати неповређена права народна и да ћу у свима Својим делима и тежњама вазда имати пред очима добро народно. Тако Ми Господ Бог помогао.«

Члан 21.

Ако је у време смрти Краљеве Престолонаследник малолетан, уставну краљевску власт вршиће до Његовог пунолетства, у име Његово, а у својству Краљевског Намесника, удова Краљица. Ако ње нема, Краљевски ће Намесник бити онај од пунолетних мушких чланова Дома Краљевског, који је по реду наследства најпречи.

У оба ова случаја, Краљевски ће Намесник објавити народу прокламацијом, да је узео у своје руке вршење краљевске власти, и у исто време сазвати Народно Представништво најдаље за десети дан по смрти. Краљевој или од кад је дужност намесничка прешла на њега, да пред њим положи краљевску заклетву.

Односно сазива Народног Представништва, ако би Народна Скупштина била распуштена, вреди оно што је речено у чл. 19. овога Устава.

Члан 22.

Ако у Краљевском Дому нема никога, који би по чл. 21. овог Устава могао узети вршење краљевске власти, Краљ има право наименовати Намесништво од три лица малолетном Престолонаследнику. Ако Он то није учинио, краљевску ће власт прихватити Министарски Савет, и одмах, а најдаље за десети дан по смрти Краља, сазвати Народно Представништво, да оно у заједничкој седници под председништвом Председника Сената, који у том случају постаје први Намесник, изабере још два Краљевска Намесника између заслужних српских државника.

Ако би због малолетности члана Краљевског Дома, који би по праву имао бити Намесник, Намесништво прешло на намеснике међу заслужним државницима, њихово намесништво престаје чим члан Краљевског Дома постане пунолетан.

Ако би Народна Скупштина била распуштена, поступиће се односно сазива Народног Представништва по члану 19. овог Устава.

Краљевско Намесништво, ако га је Краљ наименовао, полаже заклетву пред Народним Представништвом према чл. 21. Устава; ако је пак Народно Представништво изабрало Намесништво, оно полаже одмах заклетву краљевску пред Народним Представништвом, које га је изабрало.

Члан 23.

Ако Краљ не би по смрти оставио потомства, али би Краљица у време смрти Његове била у благословеном стању, Краљевску ће власт вршити, до Њеног порођаја, привремено намесништво, састављено од Председника Сената, Председника Државног Савета и Председника Касационог Суда. Привремено Намесништво поступа тада према чл. 21 Устава.

Члан 24.

За време малолетства Краљева не могу се чинити никакве промене у Уставу, нити се могу икакви предлози о томе узети у поступак.
III. Уставна права српских грађана

Члан 25.

Пред законом су сви српски грађани једнаки.

Грађанима српским нити се могу давати, нити признавати титуле племства.

Члан 26.

Сваком се српском грађанину ујемчава лична слобода овим Уставом.

Грађанин српски не може бити узет на одговор, нити пред власт позиван, сем у случајима, које је закон предвидео, и начином како је закон одредио.

Осим кад је на делу ухваћен, српски грађанин не може бити притворен нити иначе лишен слободе, без писаног и законским разлозима поткрепљеног решења надлежне истражне власти. Решење о притвору мора се саопштити и предати лицу које се притвара, у самом часу притварања, или најдаље за 24 часа од како је притворено.

Против решења о притвору притворенн има право жалити се надлежном првостепеном суду. Ако се притворени за прва три дана од кад је притворен не жали суду, истражна власт мора четвртог дана послати предмет суду и без жалбе.

У сваком случају суд је дужан решење о притвору у току од 24 часа или оснажити или уништити. То је решење одмах извршно, али и против њега има право жалбе Касационом Суду.

Органи власти, који би скривили против ових одредаба, казниће се за незаконо лишење слободе.

Члан 27.

Ником не може судити ненадлежан суд.

Члан 28.

Судити се може само ономе, који је надлежно саслушан или позван законским начином да се брани.

Казне се установљавају само законом и примењују само на дела, за која је закон у напред одредио да се тим казнама казне.

Члан 29.

Смртном се казном може казнити само убиство с предумишљајем, ајдучија, атентат на Владаоца или чланове Његова Дома, и случајеви, за које је она војним законом предвиђена.

Члан 30.

Стан је српског грађанина неповредан.

Претрес стана може вршити само надлежна власт и то у случајевима законом предвиђеним и по прописима закона.

У сваком случају се дотичном грађанину мора одмах на месту дати писмени акат о том: је ли што и шта поименце нађено у његову стану, ко је, по чијем налогу и зашто вршио претрес.

Члан 31.

Својина је неповредна, ма какве природе била.

Само у случајевима државне или друге јавне потребе може се српском грађанину ограничити или одузети право својине, али н тада се то може чинити само по одредбама закона и по претходној накнади.

Члан 32.

Казна конфискације не може се установити. Али се ствари којима је кривица каква учињена могу одузети.

Члан 33.

Слобода је савести неограничена. Све су признате вере под заштитом закона, у колико вршење њихових обреда не вређа јаван ред или морал.

Забрањује се свака радња (проселитизам) против Државне Вере.

Српски се грађани не могу ослободити грађанских и војних дужности, позивајући се на прописе своје вере.

Члан 34.

Исказивање и предавање јавности својих мисли сваком се грађанину српском ујемчава. Ограничења у томе могу се чинити само законом; али се ценсура не може завести ни законом.

Члан 35.

Неповредна је тајна писама и телеграфских депеша, осим за време рата и у кривичним истрагама.

Закон одређује који органи државни и како одговарају за повреду ове уставне одредбе.

Члан 36.

Српски грађани имају право скупљати се, без оружја, договора ради, у зборове према законским прописима. За држање зборова у затвореном простору довољна је само пријава власти. Али за зборове у отвореном простору, који се не могу држати без претходног одобрења, прописаће се нарочите законске одредбе.

Члан 37.

Српски грађани имају право удруживати се у циљевима, који нису противни Уставу и законима.

Члан 38.

Српски грађани имају право петиције.

Члан 39.

Сваки српски грађанин има право жалити се против поступака власти.

Ако власт нађе да је жалба неоснована, дужна је жалиоца известити у законом одређеном року решењем, у коме ће изложити из којих је законских разлога одбила жалиоца.

Ако у законом одређеном року власт не изда решење, сматра се да је жалиоца одбила, и он тим самим добива право жалбе вишој надлежној власти.

Сваки српски грађанин има право, непосредно и без ичијег одобрења, тужити суду државне чиновнике и органе самоуправне власти, ако су они у својем службеном раду повредили његова права.

За министре, судије и војнике под заставом важе у том погледу нарочите уставне или законске одредбе.

Члан 40.

Странци у Србији уживају заштиту земаљских закона, што се тиче личности и имања њихова; они су дужни сносити како војне тако и све друге терете државне, општинске и других самоуправних установа, у колико нису од тога ослобођени међународним уговорима.

Члан 41.

Политички се кривци не могу издавати.

Члан 42.

Како се добива и губи право српског грађанства, одређује се нарочитим законом.
IV. Народно Представништво
А. Опште одредбе

Члан 43.

Законодавну власт врши Краљ са Народним Представништвом.

Народно Представништво састављају Народна Скупштина и Сенат.

Избори за Народну Скупштину се врше на дан 21 Маја, а избори за Сенат на дан 8. Септембра.

Нико не може бити члан и у Скупштини и у Сенату у исто време.

Сваки члан Народног Представништва заступа цео народ.

Члан 44.

Народно се Представништво сазива указом сваке године у редован сазив у Престоницу Краљевине Србије најдаље до 1. октобра.

Само у случају рата Народно Представништво се може сазвати и изван Престонице.

Члан 45.

И Скупштина и Сенат држе своје састанке и доносе одлуке сваки засебно, осим случајева у којима је овим Уставом заједничка радња изречно прописана.

Члан 46.

Пуномоћства чланова оба дома прегледа и оверава општа седница Касационог Суда.

Члан 47.

Право предлагања закона припада и Краљу и Народном Представништву. Влада у име Краља подноси законске предлоге увек најпре Народној Скупштини.

И Влада и чланови Народног Представништва имају право повући натраг своје предлоге, пре но што је о њима донета коначна одлука.

Члан 48.

Ниједан закон не може се издати, укинути, изменити, обуставити или протумачити било почесно било у целини; нити се предлог законски може Краљу на потврду поднети, пре него што га Народна Скупштина и Сенат појединце и у целини већином гласова усвоје.

Члан 49.

Закони н законите наредбе, који су законитим начином обнародовани, имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске. Осим самог Народног Представништва нико други нема права решавати; је ли при каквом закону, који је надлежно обнародован, и Народно Представништво суделовало начином како то овај Устав прописује.

При обнародовању закона мора се казати да га је усвојило Народно Представништво, а при обнародовању уредаба и наредаба именовати одредбе закона, на којима се оснивају,

Члан 50.

Право бирачко за Народну Скупштину има сваки рођени или прирођени српски грађанин, који је навршио 21 годину, који плаћа Држави 15 динара непосредне порезе које било врсте (али без икаквих приреза) и који није пресудом судском изгубио бирачко право. Сенаторе имају право бирати сви они који имају право бирати и посланике за Народну Скупштину, али плаћају 45 динара непосредне порезе, које било врсте (без икаквих приреза), на годину.

Да ли ко по Уставу и по закону има бирачка права, решавају надлежни првостепени судови. Они ће водити и надзор о уредном саставу бирачких спискова и чинити у њима исправке или по жалби или кад сами какве неисправности примете.

Колику ко количину порезе плаћа доказује се пореском књижицом за последње три године.

Члан 51.

Не могу ни бирати ни изабрани бити официри и војници под заставом.

Члан 52.

Изборни закон одређује у којим се случајевима губи бирачко право.

Члан 53.

Чланови Народнога Представништва, чим им буду пуномоћства оверена, полажу ову заклетву: »Ја (име и презиме) заклињем се јединим Богом, да ћу Устав верно чувати и да ћу при саветовању и гласању само опште добро Краља и Народа у виду имати. И како ово испунио будем, тако ми Бог помогао и овога и онога света.«

Ову заклетву народни представници полажу пред свештеником у седници, и остављају је и написану на чување у архиве Народног Представништва.

Члан 54.

Народна Скупштина за сваки сазив бира из своје средине председника и два потпредседника, као н потребни број секретара. Председника н два потпредседника Сената поставља Краљ за целу периоду. Секретаре Сената бира сам Сенат за сваки сазив из своје средине.

Члан 55.

Оба дома могу решавати како о свом конституисању, тако н о свима другим питањима, само ако је у седници више од половине целокупнога Уставом одређенога броја њихових чланова. За пуноважне закључке, изузев случајеве за које је Уставом друкчије наређено, потребна је већина гласова присутних чланова. Кад се гласови поделе на једнако, сматра се да је предмет одбачен.

Глас се може дати само лично.

Члан 56.

Кад било Сенат било Скупштина какав предлог одбаци, он им се не може више подносити за време истога сазива.

Члан 57.

Оба дома имају право истраге у изборним и чисто административним питањима. Сваки члан оба дома има право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су дужни на њих одговорити у току истога сазива.

Члан 58.

Сваки има право управити молбе н жалбе писмено на оба дома. У Скупштини и у Сенату имају право говорити само њихови чланови, министри и владини повереници. Ни Скупштина ни Сенат не могу примати ни депутације ни појединце, нити допустити да ко други у њиховој средини говори, осим горе поменутих лица.

Члан 59.

Нико и никад не може узети на одговор члана ма ког дома за исказано мишљење или за глас дат у Народном Представништву.

За време мандата ни један члан оба дома нити може бити узиман на одговор, нити за какву било кривицу у притвор стављен, пре но што то одобри онај дом којему је он члан.

Од овога се изузима случај кад је скупштинар или сенатор ухваћен на самоме делу у кривици која за собом повлачи притвор. Али и у том случају дотични се дом извештава н он одлучује, хоће ли се истрага наставити или прекинути.

Члан 60.

И Скупштини и Сенату припада искључиво право, да у својој средини одржавају ред преко својих председништава.

Никаква оружана сила без позива председништва не може ући у зграде или у дворишта Народнога Представништва.

Нико оружан не сме у зграде Народнога Представништва ући, осим лица која оружје по пропису носе а у Народно Представништво долазе по послу самога Народног Представништва.

Члан 61.

Оба дома стоје у непосредној вези само са министрима.

Члан 62.

Предлог који један дом усвоји шаље се на даљи рад другоме дому. Ако га и други дом у целини без икакве измене усвоји, Народно је Представништво предлог усвојило.

Ако ли пак један дом учини какве измене у предлогу, који је други дом усвојио и њему послао, предлог се с тим изменама враћа ономе дому који га је прво претресао. Ако он остане при своме првом решењу, предлог се враћа на друго и последње решавање ономе дому, који га је други по реду претресао.

Не буде ли ни тада усвојен, предлог се сматра као одбачен и у истом се сазиву не може више ни једном дому подносити.

Предлог, одбачен у начелу у коме било дому, не може се ни другоме дому у току истога сазива подносити.

Буџет решава коначно Народна Скупштина при другом претресу, ако би га Сенат после првог скупштинског претреса у чем изменио.

Члан 63.

За време трајања рада у Народном Представништву чланови оба дома имају по петнаест динара дневнице. Председници Сената и Скупштине имају сем тога и по 5000 динара годишњега додатка.

Члан 64.

Пословници за оба дома израдиће се нарочитим законом.
Б. Народна Скупштина

Члан 65.

Народну Скупштину састављају народни посланици, које народ слободно бира по одредбама овога Устава и изборнога закона.

Народних посланика има 130.

Београд бира два посланика, а окружне вароши, као и општине таковска и добрињска, по једног. Остали број бирају окрузи по окружним листама према сразмери свога становништва. У свакој окружној листи мора бити један кандидат, који је свршио факултет у Србији или на страни. Законом се прописују ближе одредбе.

Члан 66.

Бирање је посланика непосредно, а гласање је тајно.

Члан 67.

Може бити изабран за посланика у Народној Скупштини:

а) који је рођени или прирођени српски грађанин;

б) који ужива сва грађанска и политичка права;

в) који је навршио 30 година;

г) који стално живи у Србији;

д) који зна читати и писати;

е) који Држави плаћа годишње најмање 60 дин. непосредне порезе. Колико ко плаћа на годину порезе, доказује се пореским књижицама за последње три године.

Али адвокати и сви они који су свршили факултет у Србији или на страни, могу бити бирани и ако плаћају 30 динара годишње непосредне порезе.

Члан 68.

Не могу бити посланици у Народној Скупштини:

а) који сами бирачког права немају, или га вршити не могу;

б) активни чиновници, сем чланова Касационог Суда, Председника и чланова Главне Контроле, Председника Апелационог Суда, Професора Велике и средњих школа, Управника Монопола, Библиотекара Народне Библиотеке, лекара, иижињера и оних чиновника на расположењу или у пенсији, који су свршили факултет;

в) Председници општина;

г) Свештеници оба реда.

Члан 69.

Посланички мандат траје четири године.

Посланички мандат губи онај посланик, који за трајања мандата добије плаћену државну или од државе зависну службу, сталну или привремену, као и онај који за то време, ако је чиновник, буде унапређен.

Који овим начином изгуби мандат може бити понова биран, ако то допушта његов нови положај.
В. Сенат

Члан 70.

Престолонаследник, кад постане пунолетан, Архиепископ Београдски и Епископ Нишки по праву су чланови Сената.

Сем њих Сенат састављају:

а) тридесет чланова, које Краљ именује на цео живот;

б) осамнаест чланова, од којих Београд бира једног, а седамнаест остали изборни окрузи, које ће изборни закон одредити.

Сви чланови Сената полажу заклетву као и Народни Посланици.

Члан 71.

Мандат изабраних чланова Сената траје шест година. Бирање је сенатора непосредно, гласање је тајно.

Члан 72.

Може бити постављен или изабран за сенатора:

а) који је рођени или прирођени српски грађанин;

б) који ужива сва грађанска и политичка права;

в) који стално живи у Србији;

г) који је навршио 40 година;

д) који плаћа Држави годишње најмање 200 дин. непосредне порезе, што се доказује пореским књижицама за последње три године.

Не морају имати ову погодбу плаћања порезе: грађани, који су били председници или потпредседници Народне Скупштине; ђенерали у пенсији или у оставци; пређашњи министри, саветници, изванредни посланици и дипломатски агенти.

Члан 73.

Не могу бити сенатори активни чиновници, изузев изванредних посланика и дипломатских агената као и свију оних који према чл. 68. Устава могу бити бирани за посланике у Народној Скупштини.

Официри под заставом не могу бити бирани за чланове Сената. Исто тако не могу бити ни наименовани, осим ђенерала у броју највише до четири.

Свештеници оба реда могу бити бирани у Сенат.

Члан 74.

Чиновник који је сенатор, не може бити пенсионисан без свога пристанка, до навршене седамдесете године, сем ако је навршио 40 година државне службе или је тако оболео да не може вршити своју службу.

Члан 75.

Сенат се сазива у исти мах кад и Народна Скупштина, и престаје радити кад и она.

Сенат се никад не распушта.
V. Министри

Члан 76.

На врху Државне Управе, непосредно под Краљем, стоје министри. Краљ именује једнога од њих за председника, који може бити и без портфеља.

Ступајући у дужност, министри полажу пред Краљем заклетву, да ће бити верни Краљу, и да ће савесно вршити уставне н законске одредбе.

Члан 77.

Ниједан члан Краљевског Дома не може бити министар.

Члан 78.

Министри имају приступа у оба дома Народног Представништва. Оба су дома дужна саслушати их, кад год то затраже.

Министри не могу бити посланици у Народној Скупштини, нити путем народног избора постати сенатори.

Кад посланик Народне Скупштине или сенатор кога је народ изабрао постане министар, губи свој мандат.

Члан 79.

Министри су за своја дела одговорни Краљу и Народном Представништву.

Писмена или усмена наредба Краљева не може ни у којем случају заклонити министра од одговорности.

Члан 80.

Краљ и Народно Представништво имају права оптужити министра:

а). за издају Земље и Владаоца;

б). за повреду Устава и уставних права српских грађана;

в). за примање мита;

г). за повреду закона у случајевима нарочито одређеним у закону о министарској одговорности.

Ове кривице застаревају пет година по навршеном делу.

Члан 81.

Предлог за оптужбу мпнистра не може се узети у поступак ако га нису потписали најмање 20 чланова Народне Скупштине.

Да се министар оптужи потребно је да је гласало за то две трећине од целокупнога броја посланика.

Оптужба министра, једном одбачена, не може се више поновити за исто дело.

Министрима суди Сенат.

Посебне одредбе о министарској одговорности утврдиће се нарочитим законом.

Члан 82.

Без пристанка Народне Скупштине Краљ не може ни амнестирати, ни опростити, ни смањити казну осуђеном министру, нити истрагу над њим прекинути и осуду спречити.
VI. Државни Савет

Члан 83.

Државни Савет састављају 15 чланова, које Краљ именује између наименованих чланова Сената.

Члан 84.

Државни саветници улазе у ред осталих државних чиновника. Али државни саветници не могу бити против своје воље уклоњени са својих места, ни преведени у друга звања државне службе. Они се стављају у пенсију кад наврше 70 година живота. Иначе могу бити стављени у пенсију ако су навршили 40 година државне службе или ако су тако онемоћили да не могу више вршити своју дужност или ако то сами затраже.

Ако државни саветник постане министар, његово се место у Савету не попуњава, а кад престане бити министар он се враћа на своје место у Савет.

Само у случају кад би у Савету остао мањи број чланова, од броја који Закон о Пословном Реду у Државном Савету утврђује за доношење пуноважних одлука, попуњава се одмах толико места, колико је потребно те да Савет може радити.

Плата је саветницима на годину 10.000 дин. Додатак председнику Савета је 4.000 дин. годишње.

Члан 85.

Државни Савет има ове дужности:

1) да расматра и решава по жалбама против Указа, којима се вређају закона приватна права. Главна Контрола има право да се жали у име Државе, ако је Указом какав државни материјални интерес повређен у корист појединаца.

2) да расматра и решава жалбе против министарских решења у предметима административног спора. Оваква решења Државног Савета обавезна су за министра.

3) да расматра и решава по жалбама против министарских решења, донесених по предметима за које министар није по закону надлежан, или који прелазе круг његове законом одређене власти. Ова су решења обавезна за министра.

4) да решава коначно о надлежности у случају сукоба између административних власти.

5) да решава о прирезима за потребе округа, срезова и општина, ако прирези прелазе суму, коју сама управна власт по закону одобрава. Исто тако и о задуживању округа, срезова и општина.

6) да одобрава продају и у опште отуђивање непокретних добара окружних, среских и општинских.

7) да решава о расходовању оних сума за које би се показало да се немају од куда наплатити.

8) да одобрава поравнања између Државе и појединих лица, која би се по државне интересе као корисна показала.

9) да решава да ли по закону има места заузимању непокретних добара за опште-народну потребу.

10) да одобрава изузетно ступање у српско грађанство.

11) да одобрава делимичне издатке из општега кредита, одређенога буџетом за ванредне потребе, као и делимично употребљавање кредита, одређенога на грађевине, у колико би издатак у појединим случајевима био већи од суме којом министар може по закону сам располагати.

12) да врши послове, који би му разним законима одређени били.

Члан 86.

Пословни ред у Државном Савету одредиће се особеним законом.
VII. Судска власт

Члан 87.

Правда се изриче но закону, а у име Краља.

У изрицању правде судови су независни.

Нарочитим законом уређује се устројство судова по начелу независности судске и некретности судија.

Никакав суд ни судско уређење или надлежност не могу се ни установити, ни изменити, ни укинути друкчије сем законом.

Прекидања истраге и суђења у току (аболиције) код неполитичких кривица не може бити.
VIII. Државне финансије

Члан 88.

Сваки српски грађанин плаћа Држави порезу.

Нико се не може ослободити порезе сем случајева законом предвиђених.

Краљ и чланови Краљевског Дома не плаћају никакве порезе.

Члан 89.

Никаква пенсија, милостиња, или награда не може се дати из државне касе, ако није на закону основана.

Члан 90.

Сваке године Народио Представништво одобрава Државни Буџет, који вреди само за годину дана.

Буџет се мора подносити Народној Скупштини у самом почетку њенога рада. Заједно с Буџетом подноси се свагда Завршни Рачун последње закључене буџетске године. Сви приходи и расходи државни морају ући и у Буџет и у Завршни Рачун.

Без одобрења Народног Представништва не може се никаква државна пореза нити какав државни прирез установити или изменити.

Исто се тако не могу без одобрења Народног Представништва уштеде једне буџетске партије или године употребити на подмирење потреба друге буџетске партије или године.

Пошто се у Скупштини претресе и усвоји, Буџет се подноси Сенату.

Члан 91.

Позиције расхода у поднесеном Буџету не може Народно Представништво повећавати.

Члан 92.

Народно Представништво не може одбацити Буџет у начелу нити избрисати из буџета издатке, који су на основу закона у Буџет стављени.

Члан 93.

Кад се деси да Народно Представништво не утврди Буџет пре почетка рачунске године, оно мора дати одобрење за даље вршење прошлогодишњег Буџета, све докле се нов Буџет не одобри.

Ако ли је Народна Скупштина распуштена или одложена пре него је Буџет свршила, Краљ може Указом, који премапотписују сви министри, а по одобрењу Државног Савета, наредити вршење прошлогодишњег Буџета до састанка Народног Представништва, а најдаље за годину дана.

Члан 94.

Без пристанка Народног Представништва не може се Држава задужити.

Влада је дужна поднети Народном Представништву детаљни извештај о томе, како су финансијски уговори закључени и остварени и тражити од Народног Представништва за њих разрешницу.

Тачност овог извештаја оверава Главна Контрола.

Члан 95.

Државно се имање може отуђити, оптеретити, или му се приход заложити само законом.

Од државног имања разликује се Краљево приватно имање, којим Краљ располаже.
IX. Главна Контрола

Члан 96.

За преглед свију државних, окружних, среских, општинских и депозитних издатака и рачуна без изузетка постоји Главна Контрола, која је и рачунски суд.

Законом се прописује устројство Главне Контроле по начелу самосталности.
X. Општине

Члан 97.

Општине у својим чисто унутарњим пословима уређују се по начелу самоуправном.

Границе њихове самоуправе поставиће се законом.
XI. Вероисповеди

Члан 98.

Све црквене власти у Краљевини стоје под врховним надзором Министра Црквених Послова.

Нарочити закон, по саслушању Архијерејскога Сабора, прописује уређење црквених власти.

Све стране вероисповеди само у унутарњем своме уређењу управљају се по законима својих вера, а у свему осталом подлеже надзору Министра Црквених Послова.

Никаква преписка између Црквених власти туђинских вероисповести у Краљевини са другим властима у иностранству није допуштена без одобрења Министра Црквених Послова, и никакав акт који је произашао од туђинских власти не сме се у Краљевини објавити без одобрења Министра Црквених Послова.
XII. Добротворни заводи

Члан 99.

Фондови и имања добротворних или приватних просветних завода, основаних на којим било законима земаљским, не могу се никад ни на што друго употребити до на оно чему су намењени.

Нарочитим законом прописује се како се поступа, кад буде наступила немогућност да се фондови употребе на оно за шта су намењени, као што се одређује и надзор државних власти над свима заводима овога реда.
XIII. Војска

Члан 100.

Сваки је Србин дужан служити у војсци. Закон прописује кад се од те службе српски грађанин ослобођава.

Члан 101.

Рок војне службе, број војске како у кадру тако и у позивима, чинови и звања у војсци и начини како се они добивају и губе, као и устројство војске у опште прописују се нарочитим законом.

Формација војске одређује се Краљевом уредбом.

Члан 102.

Војницима под заставом суде за њихова кривична дела војни судови по одредбама војно-судских закона.
XIV. Закључак

Члан 103.

Наређења овога Устава могу се укинути, изменити или протумачити истим путем који је овај Устав прописао за остале законе, само што је за такве одлуке потребно да су гласале две трећине од целокупног броја

Уставом одређених чланова у оба дома.

Али наређења која се тичу одељка I (О6лик владавине, Државна вера и Државна област) и III (Уставна права српских грађана) не могу се укидати ни мењати ако није Народна Скупштина узела за то иницијативу, и ако у Скупштини није три четвртине од целокупнога броја посланика за то гласало.

А наређења у одељку II (Краљ) могу се променити горе означеним начином само по иницијативи Краљевој.

Члан 104.

Сви садашњи закони важиће и даље док се не измене законодавним путем који је овим Уставом прописан.

Али она наређења законска, која би се с изречним наређењима овога Устава косила, престају важити чим овај Устав ступи у живот.

Сви досадашњи чланови Државнога Савета стављају се на расположење, чим овај Устав ступи у живот.

Члан 105.

Где год овај Устав предвиђа да се што законом уреди, закони се о томе морају донети у првој четворогодишњој периоди Народнога Представништва. По том ће се и све остало законодавство довести у сагласност са начелима утврђеним у овом Уставу.

Члан 106.

Краљем наименовани чланови Сената израдиће одмах за прве изборе по овом Уставу привремени изборни закон, као и привремени пословни ред за први сазив оба дома. За прве изборе Народне Скупштине и Сената дан избора ће утврдити привремени изборни закон. Мандат добивен на тим изборима вреди за посланике Народне Скупштине до 21 маја 1905, а за сенаторе до 8 септембра 1907.

Члан 107.

Овај Устав ступа у Живот кад га Краљ потпише, а обавезну силу добива кад се обнародује.

Дано у Нашем Краљевом Двору на дан 6 Априла 1901 године у Београду.

Александар с. р.

Goranko

Text

УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

проглашен 22 децембра 1888. год.

НА ВЕЛИКОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
ДРЖАНОЈ У БЕОГРАДУ МЕСЕЦА ДЕЦЕМБРА 1888. ГОД.

МИ
М И Л А Н П Р В И
по милости божјој и вољи народној
КРАЉ СРБИЈЕ

ПРОГЛАШАВАМО И ОБЈАВЉУЈЕМО СВИМА И СВАКОМЕ, ДА ЈЕ ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА, ДРЖАНА У БЕОГРАДУ МЕСЕЦА ДЕЦЕМБРА 1888. ГОДИНЕ, РЕШИЛА, И ДА СМО МИ ПОТВРДИЛИ И ПОТВРЂУЈЕМО:

У С Т А В
за
КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ
Члан 1.

Краљевина је Србија наследна уставна Монархија с Народним Представништвом.

Члан 2.

Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском.

Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије „бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста“.

Народне су боје: црвена, плава и бела.

Члан 3.

Државна је вера у Србији источно-православна. Српска је црква афтокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве; али одржава јединство у догмама са Источном Васељенском Црквом.

Члан 4.

Државна област Краљевине Србије не може се ни отуђити ни раздвајати.

Она се не може ни смањити ни разменити без пристанка Велике Народне Скупштине. Али у случајима исправке ненасељених граница од мање важности довољан је пристанак Обичне Народне Скупштине.

Члан 5.

Краљевина Србија дели се на 15 округа. Окрузи се деле на срезове, а срезови на општине.
Део II. Уставна права српских грађана.

Члан 6.

Како се добива и губи српско грађанство, каква права оно даје и како та права престају, одређује се овим Уставом и законима.

Члан 7.

Сви су Срби пред законом једнаки.

Члан 8.

Грађанима српским нити се могу давати, нити признати титуле племићства.

Члан 9.

Лична слобода ујемчава се овим Уставом.

Нико не може бити узет на одговор, сем у случајима које је закон пред-видео и начином како је закон одредио.

Нико не може бити притворен, нити иначе лишен слободе, без писменога и разлозима поткрепљеног решења истражнога судије. Ово решење мора се саопштити лицу које се притвара, у самом часу притварања. Само кад је кривац ухваћен на делу може се одмах притворити, али му се опет решење о притворх мора саопштити најдаље за 24 часа од како је притворен.

Против решења о притвору има места жалби првостепеноме суду. Ако притворени не изјави ову жалбу за три дана од како му је решење о притвору саопштено, онда најдаље за 24 часа после тога рока мора истражни судија послати предмет суду и без жалбе. Суд мора у року од 24 часа од како је предмет примио издати своје решење, којим решење истражног судије о притвору оснажава или уништава. Ово је судско решење извршно.

Органи власти који би скривили против ових одредаба казниће се за незаконо лишење слободе.

Закони ће одредити у којим ће случајима суд бити дужан да притворенога пусти на слободу без јемства, или на јемство, лично или новчано.

Члан 10.

Никоме не може судити ненадлежни суд.

Члан 11.

Нико не може бити суђен, док не буде надлежно саслушан, или законим начином позван да се брани.

Члан 12.

Казна се може установити само законом и применити једино на дела за која је закон у напред рекао да ће се том казном казнити.

Члан 13.

Смртна се казна укида за чисто политичке кривице.

Изузимају се случајеви извршења или покушаја атентата на личност Владаочеву и на чланове Краљевскога Дома, за које је одређена смртна казна у Кривичноме Законику.

Изузимају се сем тога и случајеви у којима је уз чисто политичку кривицу учињено још неко кажњиво дело, за које је у Кривичноме Законику одређена смртна казна, а такође и случајеви које војни закони казне смртном казном.

Члан 14.

Српски грађанин не може бити прогнан из земље. Он се не може протеривати ни у земљи из једнога места у друго, изузев случајеве које је закон изречно предвидео.

Члан 15.

Стан је неповредан.

Власт не може предузети никакво претресање ни истраживање у стану српских грађана, осим у случајима које је закон предвидео и начином како је закон прописао.

Пре претреса дужна је власт предати лицу, чији се стан претреса писмено решење истражнога судије, на основу којега се предузима претрес. Против овог решења има места жалби првостепеноме суду. Али жалба не задржава извршење претреса. Претрес ће се вршити увек у присуству два српска грађанина.

Одмах по свршеноме претресу власт је дужна предати лицу чији је стан претресан уверење о исходу претреса и потписани списак ствари одузетих ради даље истраге.

Ни у коме случају претрес не може бити ноћу.

Члан 16.

Својина је неповредна, ма какве природе она била.

Нико не може бити принуђен да своје добро уступи на државне или друге јавне потребе, нити се право приватне својине може ради тога ограничити, осим где закон то допушта и уз накнаду по закону.

Члан 17.

Казна одузимања имања (конфискација) не може се установити.

Али могу се одузети поједине ствари, које су или производ кажњивога дела, или су као оруђе за то послужиле, или су биле намењене да послуже.

Члан 18.

Слобода је савести неограничена. Све признате вере слободне су и стоје под заштитом закона, у колико вршење њихових обреда не вређа јавни ред или морал.

Члан 19.

Забрањује се свака радња управљена против источно-православне ве-ре у Србији (прозелитизам).

Члан 20.

Српски се грађани не могу ослободити својих грађанских и војних дужности позивајући се на прописе своје вере.

Члан 21.

Настава је слободна, у колико њезино вршење не би вређало јавни ред или морал.

Основно је школовање обавезно. Оно је безплатно у јавним основним школама.

Члан 22.

Сваки Србин има право да у границама закона искаже своју мисао: говором, писмено, штампом или у сликама.

Штампа је слободна.

Не може се установити ни цензура ни каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растурање списа и новина.

За издавање новина није потребно претходно одобрење власти.

Од писца, уредника, издаваоца или штампара неће се тражити никакво јемство (кауција).

Новине и друге штампане ствари могу се забранити (узаптити) само ако садрже: увреду Краља и Краљевског Дома, или увреду страних владалаца и њихових домова или позив грађана да устају на оружје. Али и у тим случајима власт је дужна за 24 часа по извршењу забране спровести дело суду, а овај је дужан такође за 24 часа оснажити или поништити забрану. У противном случају сматра се да је забрана дигнута.

Штампа не може никад бити подвргнута административним опоменама.

Сваке новине морају имати одговорнога уредника који ужива грађанска и политичка права.

Писац је одговоран за спис. Кад је писац непознат, или кад не станује у Србији, или је неспособан за одговорност, одговорни су уредник, или штампар, или растурач.

Члан 23.

Неповредна је тајна писама и телеграфских депеша, осим у случају кривичне истраге и у случају рата.

Закон ће одредити који државни органи одговарају за повреду тајне писама и телеграфских депеша.

Члан 24.

Српски грађани имају право скупљати се мирно и без оружја у зборове, управљајући се при томе по закону.

За држање збора у затвореноме простору није потребна пријава власти. За зборове под ведрим небом, који подлеже нарочитим законима и уредбама, мора се претходно власт известити.

Члан 25.

Српски грађани имају право удруживати се у цељима које нису противне закону.

Ово право не може се потчинити никаквој превентивној мери.

Члан 26.

Сваки Србин има право обраћати се у своје име земаљским властима молбом коју може потписати један или више њих. А као целина могу подносити молбе само надлештва и правна лица.

Члан 27.

Сваки Србин има право да се жали против незаконитих поступака власти.

Ако виша власт нађе да је жалба неоснована, дужна је известити жалиоца у своме решењу о разлозима са којих му жалбу не уважава.

Члан 28.

Сваки Србин има право да непосредно и без ичијег одобрења тужи суду државне чиновнике и званичнике, као и председнике општина, кметове и општинске званичнике, ако су они у својем службеном раду повредили његова права.

За министре, судије и војнике под заставом важе нарочите одредбе.

Члан 29.

Свакоме је српском грађанину слободно да иступи из српскога грађанства, пошто испуни обавезе војне службе и друге дужности које би имао спрам државе или спрам приватних лица.

Члан 30.

Странци који се налазе на српском земљишту уживају заштиту српских закона што се тиче њихове личности и њиховога имања. Али они су дужни подносити терете општинске и државне, у колико се томе не противе међународни уговори.

Члан 31.

Забрањује се издавање чисто политичких криваца.
Део III. Државне власти.

Члан 32.

Све државне власти врше се по одредбама овога Устава.

Устав се не може обуставити ни у целини ни у појединим деловима.

Члан 33.

Законодавну власт врше Краљ и Народно Представништво заједнички.

Члан 34.

Право предлагања закона припада и једноме и другоме чиниоцу законодавне власти.

Члан 35.

За сваки закон потребан је пристанак оба чиниоца законодавне власти.

Члан 36.

Закон нема повратне силе на штету права стечених ранијим законима.

Члан 37.

Обавезно тумачење закона припада само законодавној власти.

Члан 38.

Извршну власт има Краљ. Он је врши преко својих одговорних министара по одредбама овога Устава.

Министре поставља и разрешава Краљ.

Члан 39.

Судску власт врше судови. Њихова решења и пресуде изричу се и извршују у име Краља а на основу закона.
Део IV. Краљ.

Члан 40.

Краљ је поглавар државе. Он има сва права државне власти, и извршује их по одредбама овога Устава.

Краљева је личност неприкосновена. Краљу се не може ништа у одговорност ставити, нити Краљ може бити тужен.

Члан 41.

Краљ и Његов Дом морају бити источно-православне вере.

Члан 42.

Краљ је заштитник свију признатих вероисповести у Србији.

Члан 43.

Краљ потврђује и проглашује законе. Никакав закон не може важити докле га Краљ не прогласи.

Члан 44.

Наследник Престола и остали чланови Краљевскога Дома не могу ступити у брак без допуштења Краљевог.

Члан 45.

Краљ поставља све државне чиновнике. У његово име и под његовим врховним надзором врше своју власт сва земаљска надлештва.

Члан 46.

Краљ је врховни заповедник све земаљске силе.

Члан 47.

Краљ даје војне чинове према одредбама закона.

Члан 48.

Краљ даје законом установљене ордене и друга одличија.

Члан 49.

Краљ има право ковања новца према закону.

Члан 50.

Краљ има право амнестије.

Члан 51.

Краљ има право помиловања у кривичним делима. Он може досуђену казну кривцу преобратити у казну другог блажег рода, или му је смањити, или сасвим опростити.

Члан 52.

Краљ заступа земљу у свима односима са страним државама. Он оглашује рат, закључује уговоре мира, савеза и друге, и саопштава их Народној Скупштини, у колико и кад интереси и сигурност земље то допуштају.

Али трговачки уговори и уговори за извршење којих се иште какво плаћање из државне касе, или измена земаљских закона, или којима се ограничавају јавна или приватна права српских грађана, вредиће тек пошто их одобри Народна Скупштина.

Члан 53.

Краљ стално станује у земљи.

Кад би Краљ по потреби отишао за неко време из земље, заступа га по праву у вршењу уставне Краљевске власти Наследник Престола ако је пунолетан. Ако Наследник Престола није пунолетан, или ако је спречен да заступа Краља, вршиће уставну власт Краљевску Министарски Савет по упутствима која му Краљ даје у границама Устава.

Члан 54.

Краљ сазива Народну Скупштину у редован или ванредан сазив.

Он отвара и закључује седнице Народне Скупштине лично, престоном беседом, или, преко министарског савета, посланицом или указом. И престону беседу, и посланицу, и указ премапотписују сви министри.

Он има право да одлаже седнице Народне Скупштине, али то одлагање не може бити дуже од два месеца, нити се може поновити у истоме сазиву без пристанка Народне Скупштине.

Он има право да распусти Народну Скупштину, али акт распуста мора садржавати наредбу за нове изборе у најдаљем року од два месеца и наредбу за сазив Народне Скупштине најдаље за три месеца од дана распуста. Указ о распуштању Скупштине премапотписују сви министри.

Члан 55.

Краљ не може бити у исто време поглавар друге које државе без пристанка Велике Народне Скупштине.

Члан 56.

Ни један акт Краљев, који се односи на државне послове, нема снаге нити се сме извршити, ако га није премапотписао надлежни Министар, који је самим тим за њ одговоран.

Члан 57.

У Србији влада Краљ Милан I, из династије Обреновића Четврти.

Краљевско достојанство и сва уставна права Краљевска наслеђује после њега Краљевић Александар, као Пети из народне династије Обреновића.

Потомство Краљевића Александра наслеђује Престо Србије овим редом:

Краља наслеђује његово мушко потомство из законитога брака по реду прворођења. Ако Краљ не остави за собом мушкога потомства, наследство Престола прелази на побочну линију у мушкоме потомству по истоме реду прворођења.

Члан 58.

Краљ и Наследник Престола пунолетни су кад наврше осамнаест година.

Члан 59.

У случају смрти Краљеве Наследник Престола, ако је пунолетан, прима одмах владу као уставни Краљ. Своје ступање на Престо Краљ објављује народу прокламацијом.

Он сазива тада Народну Скупштину у року од десет дана после објаве смрти преминулог Краља, да пред њом положи Уставом прописану заклетву.

Ако је Народна Скупштина раније распуштена а нова није још изабрана, сазива се стара Народна Скупштина да изврши тај задатак.

Ове уставне одредбе вреде и за случај кад Краљ за живота преда Престо свом Наследнику.

Члан 60.

Примајући власт Краљевску у своје руке, Краљ полаже пред Народном Скупштином заклетву која овако гласи:

„Ја (име), ступајући на Престо Краљевине Србије и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, да ћу чувати независност Србије и целину државне области, да ћу земаљски Устав неповредан одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивам за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшноме његовом суду. Тако ми Господ Бог помогао! Амин!"

Члан 61.

Ако у случају смрти Краљеве Наследник Престола није пунолетан, уставну власт Краљевску вршиће до његовог пунолетства Краљевско Намесништво, састављено од три лица.

Члан 62.

Намеснике Краљевске бира Народна Скупштина, нарочито сазвана тога ради, између шест лица која је преминули Краљ у својем тестаменту назначио за кандидате намесничке.

Тај тестамент ће Краљ својеручно написати и потписати. Њега не премапотписују министри. На полеђини његовој се потписују сви чланови Министарског Савета као сведоци.

Тестамент је написан у три примерка, од којих је сваки под печатом Краљевим. Један од њих предаје се на чување Државноме Савету, други Касациономе Суду, а трећи Чувару Државнога Печата.

Члан 63.

Ако Краљ није тестаментом назначио кандидате за намеснике, сазваће се Велика Народна Скупштина да изабере Краљевско Намесништво. Велика Народна Скупштина сазива се тада најдаље за месец дана по смрти преминулога Краља.

Члан 64.

Намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, вере источно-православне, који уживају сва грађанска и политичка прва, који имају 40 година, и који су министри, или државни саветници, или генерали, или посланици акредитовани код страних дворова, или су то били.

Члан .65

Избор намесника врши се увек тајним гласањем.

Члан 66.

Цивилна листа Краљева одређује се законом. Једном одређена цивилна листа не може се повисити без пристанка Народне Скупштине, ни смањити без пристанка Краљевог.

Сваки ће намесник примати за време вршења своје намесничке дужности по 60.000 динара годишње из Краљеве цивилне листе.

Члан 67.

Пре него што узму Краљевску власт у своје руке, намесници ће пред оном Скупштином која их је изабрала положити заклетву: да ће Краљу верни бити и да ће владати по Уставу и законима земаљским. Они ће за тим објавити народу прокламацијом да су у име Краља примили власт Краљевску у своје руке.

Члан 68.

За време малолетства Краљевог не може се учинити никаква промена у Уставу.

Члан 69.

Ако би Краљ био спречен да врши Краљевску власт у његово ће име владати Наследник Престола ако је пунолетан. Али ако је Наследник Престола малолетан Краљ може наименовати привремене намеснике.

Члан 70.

Ако би Краљ за својег живота пренео своју власт на својега малолетног наследника, он има права да сам у исто време наименује три Краљевска Намесника. За намеснике тако наименоване вреде све одредбе овога Устава које се односе на намеснике што их бира Народна Скупштина.

Члан 71.

У случају да који члан намесништва умре или тако оболи да по уверењу три лекара, које Државни Савет одреди на позив она друга два намесника и у договору са њима, не би могао више никако своју дужност вршити, или најзад ако да оставку, друга ће два намесника отправљати државне послове до првога састанка Народне Скупштине која бира трећег намесника.

Ако би пак један од тројице намесника имао преку потребу да за неко време отиде из земље, два друга намесника моћи ће за време његовог одсуства пуноважно отправљати државне послове. Али у том случају овај ће бити дужан да својим друговима остави писмену изјаву, да у напред пристаје на све што би они учинили у кругу Уставом им прописане власти.

У свакој од ових прилика обнародоваће се одмах узрок са којег ће само два намесника отправљати власт Краљевску.

Члан 72.

О васпитању малолетнога Краља стараће се намесници, ако је малолетни Краљ наследио преминулог Краља; ако ли је пак он дошао на престо по одступању Краљевом, о његовом ће се васпитању старати Краљ који му је предао власт.

О имању малолетнога Краља бринуће се старатељи које преминули Краљ поставља у својем тестаменту, или које именују намесници у договору са Државним Саветом, ако их преминули Краљ није поставио.

Члан 73.

Ако Краљ не би по смрти својој оставио мушкога потомства, али би Краљица у време смрти његове била трудна, вршиће до њезинога порођаја Краљевску власт као привремени намесници: Председник Државног Савета, Председник Касационог Суда и Министар Правде.

Члан 74.

У свима случајима у којима према одредбама овога Устава имају да се изаберу Краљевски Намесници, Министарски Савет ће привремено вршити под својом одговорношћу уставну власт Краљевску.

Министарски ће Савет бити тада дужан да одмах објави народу прокламацијом да је и услед чега је прихватио владу.

Члан 75.

У случају кад Престо према одредбама овога Устава остане без наследника, Министарски ће Савет узети Краљевску власт у своје руке.

Он је тада дужан да, најдаље за месец дана од дана смрти Краљеве, сазове Велику Народну Скупштину која ће решити о Престолу.
Део V. Народно Представништво.

Члан 76.

Народно је Представништво Народна Скупштина.

Народна је Скупштина Обична и Велика.

Члан 77.

Народну Скупштину састављају посланици које народ слободно бира по одредбама овога Устава.

Члан 78.

Избори су народних посланика непосредни. Гласање је тајно и врши се куглицама.

Члан 79.

Сваки округ бира онолико посланика колико долази на њега по броју пореских глава. На сваких 4.500 пореских глава долази по један посланик. Ако вишак пореских глава у једноме округу прелази 3.000 бираће се у њему још један посланик.

У овај број посланика које бира округ улазе и они посланици за које члан 100-ти овога Устава изискује нарочите услове.

Члан 80.

Колико је у којем округу пореских глава, и колико посланика он има да бира према одредбама овога Устава, одредиће за сваке опште изборе један нарочити одбор састављен од председника Државног Савета, председника и оба потпредседника последње Скупштине, и председника Касационог Суда.

Члан 81.

Варош Београд бира четири посланика, вароши: Ниш и Крагујевац по два, а вароши: Алексинац, Ваљево, Врања, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Књажевац, Крушевац, Лозница, Лесковац, Неготин, Параћин, Пирот, Пожаревац, Прокупље, Свилајинац, Смедерево, Ћуприја, Ужице, Чачак и Шабац, свака по једног посланика.

Члан 82.

Сеоска општина, којој припада село Добриње у садањем ужичком округу, и сеоска општина, којој припада село Таково усадањем рудничком округу, бирају засебно свака по једнога народног посланика.

Члан 83.

Сваки народни посланик представља цео народ, а не само оне који су га изабрали.

Члан 84.

Бирачи не могу давати ни народни посланици примати заповедна и обавезна упутства.

Члан 85.

Право бирачко има сваки рођени или прирођени Србин, који је навршио 21 годину, и који плаћа држави најмање 15 динара непосредне порезе на годину.

Задругари, који су навршили 21 годину, имају право бирања ма колику непосредну порезу плаћали.

Сваки који хоће да употреби своје бирачко право мора претходно узети бирачку карту. А бирачку је карту надлежна власт дужна издавати свакоме, који докаже признаницом или протоколом у који се заводи плаћање порезе да је у прошлом или у текућем полугођу платио порезу која даје право бирања.

Члан 86.

Сваки бирач има право да бира само на једноме месту, и то у ономе изборном округу у којем је као бирач уписан.

Члан 87.

Официри активни и у недејству, и војници под заставом, не могу гласати.

Члан 88.

Привремено губе бирачко право:

1) који су осуђени на робију, док се не поврате у права;

2) који су осуђени за преступе на губитак грађанске части, за време док траје та казна;

3) који су у затвору или у притвору за злочинства или преступе поменуте у тачкама 1. и 2.;

4) који су судском пресудом осуђени што су злоупотребом своје власти, претњом, поклоном или обећањем поклона радили за себе или за другога да буде изабран за посланика, а такође и они, који су осуђени за продају својег гласа. Губитак траје за време докле је судска пресуда одредила;

5) који су под стециштем;

6) који су под старатељством;

7) који су без допуштења српске владе ступили у службу стране државе;

8) који су као присталице непризнатих вера осуђени за невршење грађанских и војних дужности, за време које је одредила судска пресуда.

Члан 89.

Сви бирачи једног округа састављају једно изборно тело, и гласају не за поједине кандидате већ за целу кандидатску листу. Истим начином бирају и оне вароши у којима се бира више од једног посланика.

Члан 90.

У окрузима ће се гласање вршити на више места, према одредбама изборног закона. Вароши ће се такође моћи према потреби законом поделити на више одељака за гласање.

Члан 91.

На сваком месту где се врши гласање биће образован бирачки одбор састављен од једног општинског одборника, којег је општински одбор изабрао, од по једног представника сваке бирачке листе, и једног судије, судског чиновника или правника.

Члан 92.

У сваком главном окружном месту као и у варошима што бирају више од једног посланика, образоваће се главни бирачки одбор који прикупља све гласове, пребројава их, проглашује резултат избора и даје посланичка пуномоћства.

У том ће одбору председавати један од чланова Државног Савета или Касационог Суда, одређен коцком; а његови су чланови: један члан сталног окружног одбора, председник месног општинског одбора, један члан Апелационог Суда или председник Првостепеног Суда, и по два представника сваке бирачке листе.

Члан 93.

У сваком округу сто бирача, а у свакој вароши што бира више од једнога посланика педесет бирача, имаће права да саставе своју бирачку листу. На свакој листи мораће да буде записано толико имена колико посланика бира дотични округ или варош. Листа ће носити име онога кандидата који је на њој први записан. Таква ће листа имати своју кутију на свакоме месту где се врши гласање.

Целокупан број бирача који су гласали, подељен бројем посланика који има да избере дотично изборно тело, даће количник гласова према коме се свакој листи досуђује сразмеран број посланичких места. Свака ће листа добити толико посланичких места, колико се пута количник садржи у гласовима које је она добила.

У свакој листи количник ће се придавати најпре кандидату на челу листе, па за тим осталим кандидатима у реду у којем су назначени, док се не исцрпе број њезиних гласова.

Ако буде посланичких места за која ни једна листа није добила број гласова раван количнику, придаваће се по један посланик оним листама, које имају број количнику најближи, док се не добије одређени број посланика за дотично изборно тело. У случају да је тај број једнак на више листа, решиће коцка којој се листи има дати посланичко место.

Члан 94.

У варошима где се бира један посланик, као и у општинама којима члан 82. овога Устава даје изборно право, изабран је онај кандидат, којије добио апсолутну већину гласова.

Ако нико није добио апсолутну већину гласова, извршиће се нов избор. На новоме је избору довољна релативна већина гласова; а у случају равне поделе решиће коцка.

Бирачки одбор, који издаје пуномоћства посланичка, биће састављен: од једнога судије месног или најближег Првостепеног Суда одређеног коцком, председника општинскога суда и по једног представника сваког кандидата.

Члан 95.

Ко нема право бирања не може бити ни изабран за посланика.

Члан 96.

За посланика у Народној Скупштини може бити изабран само онај, који сем услова потребних за право бирања, испуњава још и ове услове:

1) да је Србин по рођењу, или да је, ако је прирођен, настањен пет година у Србији;

2) да ужива сва грађанска и политичка права;

3) да живи стално у Србији, изузимајући оне који се стално баве на страни по државноме послу;

4) да је навршио 30 година;

5) да плаћа држави најмање 30 динара непосредне порезе на годину.

Члан 97.

Полицијски чиновници не могу бити бирани за народне посланике.

Члан 98.

Народни посланици који не би били чиновници па би се за време трајања својега посланичког мандата примили државне службе, самим тим престају бити посланици. Али они могу поново бити изабрани за народне посланике према члану 99.

Ова се одредба не односи на министре, који остају и без новога избора народни посланици.

Члан 99.

Чиновници и сви који се иначе налазе у државној служби, ако би били изабрани за народне посланике и тога се мандата примили, губе свој положај. Али задржавају своје чиновничке положаје заједно са посланичким мандатом ови чиновници:

1) Министри у служби и на расположењу;

2) чланови Државнога Савета;

3) изванредни и опуномоћени министри акредитовани код страних дворова, дипломатски агенти и генерални консули;

4) председници и чланови виших и првостепених судова;

5) професори Велике Школе, стручних и средњих школа;

6) инжињери и лекари у државној служби;

7) пенсионари и чиновници на расположењу.

Члан 100.

Међу посланицима сваког округа морају бити по два лица, која поред осталих уставних услова општих за све посланике, испуњавају још и овај нарочити услов:

Да су свршили који факултет у земљи или на страни, или коју вишу стручну школу која стоји у реду факултета.

Али сматраће се да имају тај услов и ако нису свршили ни факултет нити стручну школу сви они:

а) који су били председници или потпредседници Народне Скупштине;

б) министри и дипломатски агенти, и они који су то били;

в) председник, потпредседник и чланови Државног Савета, и они који су то били;

г) генерали и пуковници у пенсији.

Ова два посланика бирају окрузи истог дана и истим начином као и остале посланике, али одвојено од њих.

Члан 101.

За Обичну Народну Скупштину посланици изабрани општим избором бирају се на три године. За сваку трогодишњу скупштинску периоду избори се врше на Крстовдан 14. септембра.

Ако се општи избори врше после распуштања Скупштине, трогодишња периода Скупштинска ће се рачунати од идућег септембра месеца. Пре почетка те периоде Скупштина се може сазвати у ванредан сазив.

Посланици изабрани накнадним изборима добивају своје пуномоћство до краја скупштинске периоде у којој су бирани. Накнадни се избори морају извршити најдаље за месец дана од како је дотично посланичко место упражњено.

Члан 102.

Народна се Скупштина сазива редовно у престоницу за 1. новембар сваке године.

Само у случајима неодољиве потребе може се Скупштина држати ван престонице, а Влада је дужна да то оправда пред самом том Скупштином сазваном ван престонице.

Сваки редовни сазив Народне Скупштине траје најмање шест недеља.

Члан 103.

Краљ може сазвати Народну Скупштину и у ванредан сазив.

Члан 104.

Народна Скупштина прегледа сама пуномоћства својих чланова и изриче свој суд о њиховој вредности као и о споровима који би се што се њих тиче појавили.

Нико не може спречити изабранога посланика коме је надлежни бирачки одбор (чл. 92. и 94. овога Устава) издао пуномоћство, да уђе у Скупштину. Једино Скупштина имаће да решава да ли је избор правилан или не.

Члан 105.

На првом својем састанку, држаном под председништвом својег по годинама најстаријега члана Скупштина ће се коцком поделити у одсеке (секције). Ови ће одсеци за тим изабрати сваки по једног члана у одбор за преглед пуномоћстава.

Члан 106.

Народна Скупштина бира себи за сваки сазив из своје средине: председника, два потпредседника и секретаре.

Члан 107.

Сви посланици полажу, пошто им буду оверена пуномоћства и Скупштина их прими за своје чланове, ову заклетву:

„Ја (име), заклињем се јединим Богом и свим што ми је по закону најсветије и на овоме свету најмилије, да ћу Устав верно чувати, и да ћу у своме посланичком раду опште добро Краља и народа, по мојој души и мојем знању, непрестано пред очима имати. И како ово испуним, онако ми Бог помогао и овога и онога света".

Члан 108.

На престону беседу којом Краљ отвара седнице скупштинске, Скупштина одговара адресом.

Члан 109.

Седнице су Народне Скупштине јавне, али се могу претворити у тајне кад то захте председник Скупштине, Влада или десет посланика.

Ако су тајност захтевали председник Скупштине или десет посланика, Скупштина може узети у решавање да ли седница да остане тајна или не.

Члан 110.

Скупштина може решавати само ако је у њезиној седници више од половине целокупнога Уставом одређенога броја посланика.

За пуноважан закључак потребна је већина гласова присутних чланова.

У случају равне поделе гласова предлог који је био предмет гласања одбачен је.

Члан 111.

Гласање у Скупштини бива: гласно поименце, седењем и устајањем, или тајно.

Гласање гласно поименце бива кад год се гласа о целокупноме закону, и у свима случајима кад Влада или двадесет посланика затраже такво гласање.

Избори скупштинских часника врше се тајним гласањем.

Глас се може дати само лично.

Члан 112.

Законске предлоге, изузев буџет и оне једногодишње финанцијске законе, који с буџетом стоје у непосредној вези, не може Скупштина узети у претрес, док их најпре не проучи Државни Савет и не поднесе о њима Скупштини своје мњење.

Члан 113.

Сваки предлог законски, рачунајући ту и буџет, мора се, пре него што га Скупштина буде узела у претрес и о њему решавала, упутити нарочитом одбору скупштинском на проучавање. Овај одбор дужан је поднети Скупштини извештај.

Члан 115.

За сваки законски предлог на по се бираће се одбор по одсецима скупштинским.

Буџет ће се сав проучавати у једноме одбору.

Члан 115.

Ни један предлог законски не може бити усвојен укупно, ако пре тога сваки члан његов није усвојен посебице.

Члан 116.

О сваком законском предлогу мора се гласати два пута у истоме сазиву Скупштине, пре него што се он коначно не усвоји. Између првога и другога гласања мора проћи најмање пет дана.

Члан 117.

Никакав закон не може се издати, укинути, изменити или протумачити без пристанка Народне Скупштине.

Наредбе за извршење закона, и наредбе које потичу из надзорне и извршне власти Краљеве, издаје извршна власт, али се у свакој наредби мора именовати закон на основу којег се она издаје.

Никакав закон, нити икаква наредба државне, окружне или општинске власти немају обавезну силу, ако нису обнародовани начином који је закон одредио.

У обнародовању закона мора се казати да је на њега пристала Народна Скупштина.

Члан 118.

Закони и законите наредбе, који су законим начином обнародовани, имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске. Осим саме Народне Скупштине нико други нема права решавати, да ли је при каквом закону, који је надлежно обнародован и Народна Скупштина са своје стране суделовала начином, како то овај Устав прописује.

Члан 119.

Без одобрења Народне Скупштине не може се никаква пореза нити општи државни прирез установити, ни изменити.

Без пристанка Скупштине не може се држава задужити. Влада је дужна да Народној Скупштини поднесе Главном Контролом оверени тачан извештај да ли су финанцијски уговори закључени и извршени у смислу закона.

Члан 120.

Влада може повући натраг законски предлог који је Скупштини поднела, док још није Скупштина о њему коначно решила.

Члан 121.

Кад Скупштина какав законски предлог сасвим одбаци, он јој се не може више подносити за време истога сазива.

Члан 122.

Скупштина има право истраге у изборним и у чисто административним питањима.

Сваки посланик има право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су дужни дати на њих одговор у току истог сазива.

Члан 123.

Сваки има право управљати Скупштини молбе и жалбе преко њезинога председника.

Скупштина има права достављати министрима молбе и жалбе које су на њу управљене, а ови су дужни давати обавештења о њиховој садржини, кад год Скупштина то од њих захте.

У Народној Скупштини имају право да говоре само њезини чланови, министри и владини повереници. Народна Скупштина не може примати депутације, ни појединце, нити допустити да у њезиној средини говори ко други осим горе поменутих лица.

Члан 124.

Нико и никад не може узети посланика на одговор за глас који је дао као члан Скупштине.

За своје говоре у Скупштини посланици не одговарају никоме другом сем самој Скупштини, која их може казнити, на предлог председника Скупштине, дисциплинарним скупштинским казнама одређеним у закону о пословноме реду у Народној Скупштини.

Члан 125.

Без овлашћења Народне Скупштине посланици не могу се узимати на одговор, нити ставити у притвор за какву кривицу или за дугове, од дана избора па за све време трајања њиховог посланичког мандата, ван случаја кад се ухвате на самоме делу. Али и у том последњем случају Скупштина се ако је на окупу одмах извештава, и она даје или одриче овлашћење да се истрага продужи за време сазива.

Члан 126.

Скупштини припада искључиво право да у својој средини одржава ред преко својега председника.

Никаква оружана сила не може се поставити у згради Народне Скупштине нити у њезином дворишту.

Нико оружан не сме ући у зграду Народне Скупштине, осим лица која по пропису оружје носе, а у Скупштину по скупштинскоме послу долазе.

Члан 127.

Народна Скупштина стоји у непосредном одношају само са министрима.

Члан 128.

Чланови Народне Скупштине добивају из државне касе путни трошак и дневницу за време вршења посланичке дужности.

Количина ове дневнице одређује се нарочитим законом.

Члан 129.

Ближи прописи о пословноме реду у Скупштини одредиће се нарочитим законом.

Члан 130.

За Велику Народну Скупштину бира се два пута онолико посланика колико за Обичну Народну Скупштину.

За Велику Народну Скупштину не вреди чл. 100-ти овога Устава.

Члан 131.

Велика Народна Скупштина сазива се кад је потребно:

1) да се реши о Престолу (чл. 75);

2) да се изберу Краљевски Намесници (чл. 63);

3) да се решава о изменама у Уставу (чл. 201. и 202);

4) да се решава о смањивању или размени којег дела државне области (чл. 4);

5) Кад Краљ нађе за потребно да саслуша Велику Народну Скупштину.
Део VI. Министри.

Члан 132.

На врху државне службе налази се Министарски Савет, који стоји непосредно под Краљем.

Министарски Савет састављају министри, наименовани за поједине струке управе, и председник Министарског Савета, који може бити без портфеља. Све министре и Председника Министарског Савета поставља Краљ указом.

Ступајући у дужност министри полажу заклетву да ће бити верни Краљу и да ће се савесно придржавати Устава и закона.

Члан 133.

Министар може бити само Србин по рођењу, или прирођени Србин који је пет година настањен у Србији.

Члан 134.

Ни један члан Краљевскога Дома не може бити министар.

Члан 135.

Министри имају приступа у Народну Скупштину, која их је дужна саслушати кад год то затраже. Али гласати у Скупштини могу министри само ако су у исто време и народни посланици.

Скупштина има право захтевати да су министри присутни у њезиним седницама.

Члан 136.

Министри су одговорни Краљу и Народној Скупштини за своја службена дела.

Сваки акт државни који краљ потписује мора бити премапотписан надлежним министром.

Писмена или усмена наредба Краљева не може ни у каквом случају заклонити министре од одговорности.

Члан 137.

И Краљ и Народна Скупштина имају право да оптуже министре: 1) за издају земље и владаоца; 2) за повреду Устава и уставних права српских грађана; 3) за примање мита; 4) за оштећење државе из користољубља, и 5) за повреду закона у случајима, које буде одредио нарочити закон о министарској одговорности.

Овим правом оптужбе могу се послужити Краљ и Народна Скупштина за 4 године, од како је дело учињено.

Члан 138.

Предлог да се министар оптужи мора се учинити написмено, мора садржавати тачке оптужења и бити потписан најмање од двадесет посланика.

Да се министар стави под суд потребан је пристанак две трећине гласова свију присутних чланова Народне Скупштине.

Оптуженоме и под суд стављеноме министру суди Државни Суд, састављен од чланова Државнога Савета и чланова Касационога Суда.

Члан 139.

Нарочитим законом, који ће се донети у првој периоди Народне Скупштине, одредиће се ближе поједини случаји министарске одговорности, казне које се имају применити на њихове кривице, састав суда за њихово суђење и поступак у суђењу.

За оне случаје министарске одговорности, који нису предвиђени у Кривичноме Законику као сама по себи кажњива дела, министар не може бити осуђен на већу казну од затвора.

Члан 140.

Краљ не може осуђеноме министру ни опростити ни смањити казну без пристанка Народне Скупштине.
Део VII. Државни Савет.

Члан 141.

Државни је Савет састављен од 16 чланова, од којих 8 именује Краљ а 8 бира Народна Скупштина, и то овим начином: Краљ предлаже Скупштини листу од шеснаест кандидата између којих она бира осморицу, које Краљ поставља за Саветнике; Народна Скупштина са своје стране предлаже Краљу листу од шеснаест кандидата између којих Краљ поставља осморицу за Саветнике. На исти се начин попуњавају упражњена места у Државноме Савету.

Члан 142.

Државни Саветници постављају се на цео живот. Они улазе у ред осталих државних чиновника.

Саветници не могу бити преко своје воље уклоњени са својих места ни преведени у друга звања државне службе. Они се не могу ни у пенсију ставити преко своје воље, сем ако су навршили 40 година државне службе, или 65 година живота, или ако су тако оболели да не могу више вршити своју дужност.

Ако државни саветник постане министар, његово се место у Савету не попуњава; а кад престане бити министар он се враћа у Савет на своје место.

Само у томе случају кад би остало у Савету мање чланова од броја који закон о пословноме реду у Државноме Савету иште за отправљање послова, попуњава се одмах толико места колико је потребно те да Савет може радити.

Члан 143.

Државни Саветници могу бити они српски грађани, који су навршили 35 година, који су свршили у Србији или на страни какав факултет или какву вишу стручну школу која стоји у реду факултета и који су провели 10 година у државној служби.

Али они које овај Устав затече у звању државних саветника могу бити изабрани и постављени за саветнике и ако немају тих услова.

Члан 144.

Председника и подпредседника Државног Савета поставља Краљ из средине Савета на три године.

Члан 145.

Државни Савет има ове дужности:

1)да на позив Владе израђује законске предлоге и нацрте административних наредаба од општега значаја, и да даје Влади своје мишљење о предметима које би му она поднела;

2) да проучава законске предлоге, које Влада подноси Скупштини, или који су потекли из скупштинске иницијативе, и да даје своје мишљење о њима. Ово мишљење саветско није обавезно ни за Скупштину ни за Владу, али се ипак мора увек у целини саопштити Народној Скупштини пре него што она узме дотични законски предлог у претрес. Скупштина и Влада могу одредити свака за своје предлоге рок у којем Савет има поднети своје мишљење; Савет може тражити да му се тај рок продужи. Али ако и после продуженог рока Савет не поднесе свој извештај и своје мишљење, Скупштина ће без њега прећи на претрес и на решавање;

3) да саставља кандидациону листу за упражњена места у Главној Контроли и у Касационом и Апелационом Суду;

4)да доноси завршна решења о жалбама које се тичу избора за окружне скупштине и одборе, и општинских избора;

5) да као дисциплинарни суд суди државним чиновницима;

6) да разматра и решава жалбе против министарских решења у спорним административним питањима. Ова решења Државнога Савета обавезна су за Министре;

7) да решава сукобе између административних власти;

8) да одобрава делимичне издатке из општега кредита, одређенога буџетом за ванредне потребе, као и делимично употребљавање кредита одређенога на грађевине, у колико би издатак у појединим случајима био већи од суме, којом министар може сам по закону располагати;

9) да одобрава изузетно ступање у српско грађанство;

10) да одобрава поравњања између државе и појединих лица, која би се по државне интересе као корисна показала;

11) да решава, да ли по закону има места заузимању непокретних добара за опште народну потребу;

12) да врши послове, који би му разним земаљским законима одређени били.

Члан 146.

Пословни ред у Државноме Савету одредиће се особеним законом.
Део VIII. Судска власт.

Члан 147.

Судови су независни.

У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу, но суде и решавају само по закону.

Никаква државна власт, ни законодавна ни управна, не може вршити судске послове, нити опет судови могу вршити законодавну или управну власт.

Правда се изриче у име Краља.

Члан 148.

Никакав суд ни судско уређење и надлежност не може се установити друкчије осим законом.

Али никада и ни под којим именом не могу се установити ванредни или преки судови или комисије за суђење.

Члан 149.

Установа пороте задржава се.

Њезину надлежност одређује закон.

Члан 150.

Судови су у Србији: Првостепени, Апелациони и Касациони Суд.

За целу Србију биће само један Касациони Суд, који не суди о делу него само о праву.

Овај Касациони Суд решаваће и о сукобима између судске и административне власти.

Председник Касационог Суда има чин државнога саветника.

Члан 151.

Ни један суд не сме никога узимати на одговор нити судити, ако по закону није надлежан.

Члан 152.

За изрицање правде у судовима морају бити најмање три судије.

Само за предмете мање важности, кривичне и грађанске, може се законом завести суд у коме ће судити један судија.

Члан 153.

Суђење је у судовима јавно, осим случаја где суд нађе да ваља искључити јавност ради реда или морала.

Судије се саветују и гласају тајно, а пресуда се исказује гласно и јавно.

У свакој пресуди и сваком решењу морају се навести разлози и законске одредбе на којима су они основани.

Члан 154.

У свима злочинима и преступима оптужени мора имати браниоца од како се под Суд стави; а може га имати и раније у случају чл. 9 овога Устава зарад изјаве жалбе. Ако он сам не одреди себи браниоца, суд ће му га поставити. У иступима може оптужени, ако хоће, узети себи браниоца.

Члан 155.

Све судије поставља Краљ.

Председници првостепених судова постављају се по двема листама, од којих једну предлаже Касациони, а једну Апелациони Суд.

Председници и чланови Касационога и Апелационога Суда постављају се такође по двема листама од којих једну предлаже Државни Савет, а једну Касациони Суд.

У свакој кандидационој листи мора бити два пута онолико кандидата, колико има упражњених места. Кандидати могу бити исти и на једној и на другој листи.

Члан 156.

Не могу бити судије у исто време у једноме суду, нити заједно судити, сродници: по крви у правој линији у коме било степену, у побочној до четвртога степена завршно, а по тазбини до другога степена завршно.

Члан 157.

Судија може бити само онај Србин који је, уз друге законске услове за државну службу, редовно свршио правни факултет у Србији или на страни. У првостепеном суду може бити судија само онај који је навршио 25 година, а у вишем суду онај који је навршио 30 година живота.

За председнике у првостепеним и судије у Апелационом Суду тражи се још да су служили најмање 5 година као судије првостепених судова, или као секретари министарства правде, или виших судова, или као редовни професори права у Великој Школи, или да су за 7 година радили правозаступничке послове као јавни правозаступници.

За председника у Апелационом и председника и чланове у Касационом Суду, поред захтева изложених у првом одељку овога члана, тражи се још да су 10 година као судије, или као редовни професори права у Великој Школи служили, или да су 10 година радили правозаступничке послове као јавни правозаступници, или да су били 5 година чланови Апелационог Суда или председници првостепених судова, или да су били министри правде.

Не могу бити бирани нити постављени ни за председника ни за судију ма кога суда они, који су дисциплинарном пресудом Касационога Суда отпуштени из судске службе, или који су пресудом редовних судова за просте, неполитичке, злочине или преступе изгубили судијску службу.

Ове одредбе не вреде за судије, који нису државни чиновници.

Члан 158.

Судије су у својим звањима сталне.

Судија не може бити лишен својега звања, нити ма под којим изговором уклоњен са дужности против своје воље, без пресуде редовних судова или дисциплинарне пресуде Касационога Суда.

Судија не може бити тужен за свој судски рад без одобрења Касационога Суда.

Судија може бити премештен само новим постављењем по својем писменом пристанку.

Судија не може бити стављен у пенсију против своје воље, осим кад наврши 60 година живота, или 40 година државне службе, или кад телесно или душевно тако оболи да не може дужност да врши. Али са последњег случаја не може се судија ставити у пенсију без решења Касационога Суда.

Члан 159.

Судија не може примити вршење какве друге државне службе, изузев хонорарну професуру у правноме факултету. Он не може ни привремено бити упућен преко своје воље на другу плаћену или бесплатну дужност.

Члан 160.

Нарочити закон одређује састав, уређење и надлежност војних судова, као и услове које морају имати њихови чланови.
Део IX. Окрузи, срезови и општине.

Члан 161.

У окрузима постоје уз државне управне власти, као самоуправни органи: окружне скупштине и стални окружни одбори. Њихов је задатак да воде бригу о чувању и унапређењу просветних, привредних, саобраћајних, санитетских и финанцијских окружних интереса, као и да врше све послове који би се законом ставили у њихов круг рада.

Члан 162.

Општине имају своју самоуправу.

За вршење општинских послова има општински суд, општински одбор и општински збор.

Члан 163.

Општински су избори непосредни.

Члан 164.

Право гласања при општинским и окружним изборима има сваки српски грађанин, члан дотичне општине или округа, који, уз друге законске услове, плаћа држави 15 динара непосредне порезе на годину.

Задругари, који су навршили 21 годину, имају право бирања, ма колику непосредну порезу плаћали.

Члан 165.

Општинске власти, као и окружне скупштине и стални окружни одбори, поред општинских и окружних послова у својим круговима, дужне су вршити државне послове које им закони одреде.

Члан 166.

Нова се општина не може створити, нити се обим општина може мењати, без одобрења законодавне власти.

Члан 167.

Сваки грађанин и свако непокретно добро мора припадати некој општини и сносити терете општинске, среске и окружне.

Члан 168.

Никакав окружни ни срески прирез не може се установити без одобрења окружне скупштине, а никакав општински прирез без одобрења општинског збора.

Округ, срез и општина не могу се ни задужити док то не одобри окружна скупштина или општински збор.

Закон ће одредити у којим ће случајевима бити потребно за те прирезе и за то задуживање одобрење законодавне или друге које државне власти.

Члан 169.

Окрузи, срезови и општине могу, као и поједина лица, имати својег имања.

Члан 170.

Круг рада и уређење самоуправних окружних, среских и општинских власти, и однос између њих и државних власти уредиће се нарочитим законима.
Део X. Државне финанције, државна економија и државно имање.

Члан 171.

Сваки српски грађанин плаћа држави порезу.

Пореза се плаћа по имућности.

Члан 172.

Нико се не може ослободити од плаћања порезе, ван случаја које је закон предвидео.

Краљ и Наследник Престола не плаћају држави порезу.

Члан 173.

Никаква пенсија, никаква милостиња или награда не може се дати из државне касе, ако није основана на закону.

Члан 174.

Сваке године Народна Скупштина одобрава државни буџет који вреди само за годину дана.

Буџет се мора подносити Народној Скупштини у самоме почетку њезинога рада. У исто време подносиће се Народној Скупштини завршни прошлогодишњи рачун.

Сви приходи и расходи државни морају ући у буџет и у завршни рачун.

Скупштина може предложене поједине партије буџета увећати, или смањити или изоставити.

Уштеда једне буџетске партије не може се утрошити на подмирење потреба друге партије без одобрења законодавне власти.

Члан 175.

Ако Народна Скупштина није могла да утврди нови буџет пре почетка рачунске године, она може продужити привремено буџет истекле рачунске године све док нови буџет не буде утврђен.

Ако је Народна Скупштина распуштена или одложена пре него што реши буџет, Краљ може продужити буџет истекле рачунске године највише за четири месеца.

Члан 176.

Руде су својина државна.

Члан 177.

Право монопола припада држави. Држава може пренети то своје право на другога, али само путем закона и на одређено време.

Повластице (концесије) дају се само путем закона и то опет за одређено време.

Члан 178.

Државно имање образују сва покретна и непокретна добра и сва имовна права, које држава као своја прибавља и држи.

Само се законом може државно имање отуђивати, или оно и његов приход заложити или иначе оптеретити.

Члан 179.

Од државнога имања разликује се Краљево приватно имање, којим Краљ слободно располаже за живота и на случај смрти по одредбама грађанскога законика. За ово Краљево имање не вреди 2. одељак чл. 40. овог Устава.

Трошкове за одржавање оних државних имања која се Краљу на уживање уступају исплаћује Краљ.
Део XI. Главна Контрола.

Члан 180.

За преглед државних рачуна постоји Главна Контрола као особено надлештво и рачунски суд. Законом ће се одредити у којим ће случајима против одлуке Главне Контроле имати места жалби Касационом Суду.

Главна Контрола има председника и четири члана. И председника и чланове Главне Контроле бира Народна Скупштина из кандидационе листе коју саставља Државни Савет, и на којој је предложено два пута онолико кандидата колико је празних места.

Чланови Главне Контроле имају чин судија Касационога Суда, а њезин председник чин државнога саветника.

Члан 181.

Чланови Главне Контроле могу бити они српски грађани, који су свршили правни факултет у Србији или на страни и навршили уз то 10 година државне службе; или који су били министри финанције; или који су служили 10 година као виши чиновници у финанцијској струци. Али председник Главне Контроле и два члана њезина морају бити правници.

Председник и чланови Главне Контроле који се затеку у својим звањима кад овај Устав ступи у живот могу бити кандидати за нову Главну Контролу и ако немају услова који се овим чланом ишту.

Председник и чланови Главне Контроле су непокретни у својим звањима. Они се не могу отпустити из државне службе без пресуде редовних судова, нити преместити у друга звања без својега писменог пристанка. У пенсију се они могу ставити само ако су навршили 40 година државне службе, или 65 година живота, или ако су тако оболели да не могу више вршити своју дужност.

Члан 182.

Главна Контрола прегледа, исправља и ликвидира рачуне опште администрације и свих рачунополагача према државној каси. Она мотри да се не прекорачи ниједан издатак по буџету и да се не догоди никакво пренашање сума из једне буџетске партије у другу. Она завршује рачуне свих државних управа и дужна је прикупљати све доказе и сва потребна обавештења.

Општи рачун државни подноси се Народној Скупштини са примедбама Главне Контроле, и то најдаље за две године, рачунајући од завршетка сваке буџетске године.

Законом ће се ближе одредити уређење и круг рада Главне Контроле, као и начин којим ће се постављати њезино особље.
Део XII. Државна служба.

Члан 183.

Сви српски грађани по рођењу имају једнака права на сва звања у свим струкама државне службе, ако само испуне оне услове које закони ишту.

Прирођени српски грађани имају права на службу државну, само ако су пет година настањени у Србији.

Странци, а такође и они прирођени српски грађани који још нису настањени пет година у Србији, могу бити примљени у државну службу само под уговором и то у извесним случајима које закон изречно предвиђа.

Члан 184.

При постављању и унапређивању чиновника пазиће се на одлично владање, способност и стручну спрему. За доказивање стручне спреме завешће се поступно државни испити у свима струкама државне службе.

Члан 185.

Сваки је чиновник одговоран за своја службена дела.

Члан 186.

Чиновници полажу при ступању у државну службу заклетву: да ће Краљу бити верни и послушни и да ће се савесно придржавати Устава и закона.

Члан 187.

Звања државне службе и плате чиновничке по свима струкама утврђују се законом.

Члан 188.

Задржава се установа пенсије за чиновнике. Законом се одређују основи, по којима чиновник може имати право на пенсију, као и по којима чиновник може бити стављен у пенсију.

Члан 189.

За пенсију деци и удовици умрлога чиновника задржава се особени фонд основан улозима од плата и пенсија чиновничких.
Део XIII. Црква, Школа и Добротворни Заводи.

Члан 190.

Унутрашња управа источно-православне Цркве припада Архијерејском Сабору.

За друге вероисповести унутрашња управа припада њиховим духовним властима.

Духовне власти, како источно-православне Цркве тако и свију осталих признатих вероисповести у Србији, стоје под надзором министра црквених послова.

Уређење црквених власти и богословских школа источно-православне Цркве доноси се законом по договору министра са Архијерејским Сабором.

Члан 191.

Црквене власти суде свештеницима за кривице учињене у свештеничким дужностима, изузимајући оне кривице, које се казне по кривичном закону.

Жалбе противу злоупотреба црквених власти, ма које вероисповести у земљи, подносе се министру црквених послова.

Свештена лица и црквене установе, у погледу грађанских односа и имања, потчињени су земаљским законима.

Члан 192.

Преписка духовних власти српске источно-православне Цркве са страним црквеним властима, Саборима и Синодима врши се са одобрењем министра црквених послова.

Службена преписка других вероисповести у Србији са страним црквеним властима, Саборима и Синодима, мора се такође подносити на увиђај и одобрење министру црквених послова.

Службена писма или наредбе црквених власти, Сабора и Синода са стране не може никаква црквена власт у Србији обнародовати ни извршити без знања и одобрења министра црквених послова.

Члан 193.

Све јавне и приватне школе и други заводи за образовање стоје под надзором државне власти.

Члан 194.

Добротворни заводи или задужбине за просвету и друге добре цели, које за живота или на случај смрти оснују приватни људи својим имањем или фондовима, моћи ће опстати само по одобрењу државне власти основаном на закону. Али имање ових завода не може се сматрати као државно имање и не може се ни на што друго употребити осим на оно на што је намењено и како је намењено.

Само ако се с временом, према промењеним друштвеним и другим приликама, покаже да то није могућно, може се ово имање, по одобрењу законодавне власти а на предлог управљача дотичног имања употребити на друге сличне цели.

Законом ће се ближе одредити начин како ће се то чинити, као и права и дужности управљача, и надзор државни над добротворним задужбинама и фондовима.
Део XIV. Војска.

Члан 195.

Сваки је Србин дужан да служи у војсци.

Рок војне службе, начин одслуживања, и изузећа од личне службе прописује нарочити закон.

Закон такође одређује: каквих чинова има у војсци, како се ти чинови добивају и како се губе.

Члан 196.

Устројство војске прописује се нарочитим законом, а формацију њезину одређује Краљ уредбом.

Члан 197.

Колико ће се војске стално под заставом држати одређиваће се сваке године законом о буџету.

Члан 198.

Војницима под заставом суде за њихова кривична дела војни судови, по одредбама војно-судских закона.

Одредбе о војној дисциплини и дисциплинским казнама прописује Краљ уредбом.

Члан 199.

Нико не може добити државну службу, ако није, по одредбама војних закона, свој рок у војсци одслужио или од војне службе ослобођен.

Члан 200.

Страна војска не може се узети у службу државну. Уговор да страна војска поседне српско земљиште или да пређе преко њега не вреди без одобрења Народне Скупштине, као што ни српска војска не може се ставити у службу које друге државе без одобрења Народне Скупштине.
Део XV. Измене у Уставу.

Члан 201.

Предлог да се у Уставу што измени, допуни или протумачи може учинити Краљ или Народна Скупштина.

У предлогу таквом морају се изреком именовати све тачке Устава које би се имале изменити, допунити или протумачити.

Ако је предлог учинио Краљ тај ће се саопштити двема Народним Скупштинама које су постале из два разна избора што долазе један за другим, па ће се затим Скупштина распустити и сазвати Велика Народна Скупштина најдаље за четири месеца.

Ако је пак предлог такав потекао од Народне Скупштине, Скупштина ће три пута гласати о њему остављајући од гласања до гласања најмање по 5 дана.

За решавање овога предлога мора у Скупштини бити најмање три четвртине Уставом одређенога броја посланика; а узима се да је предлог примљен ако је за њ гласало најмање две трећине присутних посланика.

Кад предлог на тај начин буде усвојен у двема Скупштинама из два разна избора који долазе један за другим, Скупштина ће се распустити, а Велика Народна Скупштина сазваће се најдаље за четири месеца од дана кад је предлог усвојен.

И у једном и у другом случају Велика Народна Скупштина може решавати само о оним изменама и допунама или тумачењу Устава, које садржи предлог на основу којег је она сазвана. Њезина ће решења вредити кад их Краљ потврди.

Члан 202.

Изузетно могу се после шест година, на захтев просте већине једне Народне Скупштине, подвргнути уставној ревизији чл. 89,90,91,92,93 и 94 овог Устава.
Прелазна наређења

Члан 203.

I. Ужи Уставотворни Одбор, изабран Одбором који је Краљ сазвао да изради нацрт овога Устава, дужан је спремити, на основима садржаним у овоме Уставу, нацрт привременога изборног реда, који ће се применити само на изборе народних посланика за први ванредни сазив Народне Скупштине. Овај нацрт поднеће се Државноме Савету на решење, а кад добије потврду Краљеву имаће силу закона. Тај изборни ред има се израдити најдаље до 1. маја 1889 год.

II. Избори за тај ванредни сазив Народне Скупштине извршиће се 14. септембра 1889 год., а она ће се сазвати за 1. октобар исте године.

III. Државни Савет остаје у своме садашњем саставу, да врши дужности предвиђене овим Уставом, док се на првом ванредном сазиву Народне Скупштине не изврши наименовање чланова Државнога Савета према одредбама овога устава (чл. 141). Оне дужности које је Државни Савет вршио по Уставу од 1869, год., а које су пренесене овим Уставом на нове установе, вршиће Државни Савет и даље, докл е те установе не ступе у живот.

То исто вреди и за чланове и председника Главне Контроле.

IV. Док се не донесу закони о уређењу нових установа, које се стварају овим Уставом продужиће своју радњу установе које се затеку кад се овај Устав обнародује, управљајући се по одредбама овога Устава.

V. Док се не донесе закон о истражним судијама вреде одредбе члана 9. овога Устава и за садашње истражне власти.

VI. За време првога ванредног сазива Народне Скупштине, а пошто се законом уреди нова административна подела земље и буде постављен Државни Савет према чл. 141. овога Устава, извршиће се нов распоред председника и судија Касационога, Апелационога и Првостепених Судова на овај начин:

1) Одмах чим буде постављен према Уставу, Државни Савет, он приступа избору председника и чланова Касационога Суда и подноси листу изабраних Краљу.

2) Председник и чланови Касационога Суда ступају у дужност чим их Краљ постави;

3) Председник и чланови Апелационога Суда бирају се и постављају се по овоме Уставу (чл. 155);

4) Председници Првостепених Судова бирају се овако: Једну листу кандидациону саставља Државни Савет, а другу Касациони Суд. Из тих кандидата Краљ поставља председнике за поједине судове;

5) Чланови Првостепених Судова остају на својим местима, ако имају услове за судије које ишту овај Устав и закони, и ако у новој судској организацији буде задржан суд чији су они чланови. У Првостепеним Судовима који буду задржани имаће првенствено право на места што се имају попунити, судије укинутих судова које имају потребне услове.

6) До састава судова по овоме прелазном наређењу, све судије врше своје досадање дужности. Све садање судије које не буду остале у судству по новоме распореду, добиће пенсију према одредбама закона о чиновницима.

VII. Сви закони биће прегледани и доведени у сагласност са овим Уставом.

VIII. На ванредноме сазиву Народне Скупштине од 1 октобра 1889 донеће се ови закони: 1) државни буџет; 2) закон којим се судска власт, коју данас врше полицијске власти, преноси на грађанске судове, а у неколико и она судска власт коју сада врше општински судови; 3) изборни закон скупштински; 4) закон о уређењу округа, срезова и општина, и 5) закон о пословноме реду у Народној Скупштини, као и други закони, који би се показали као неодложно потребни да се овај Устав уведе у живот.

А за време прве законодавне периоде донеће се ови закони: 1) закон о министарској одговорности; 2) закон о штампи; 3) закон о удружењима и јавним зборовима; 4) закон о пословноме реду у Државном Савету; 5) закон о уређењу Главне Контроле.

Члан 204.

Од дана кад се овај Устав обнародује губе важност Устав од 29 јуна 1869. год., као и сви закони и наредбе, у колико би били противни овоме Уставу.

Министарски савет дужан је обнародовати Устав у Службеним новинама за 24 часа после потписа, а за тим објавити га у целој земљи.

У Београду, 21. Децембра 1888, год.

Председник Велике Народне Скупштине,
К. С. Таушановић

Потпредседник,
Р. С. Поповић

Секретари:
Поп Марко Петровић
Сава Илић
Рајко Л. Стојићевић
Поп Коста П. Јовановић
А. М. Станојевић
Д. Валожић
Илија Стошић
Љуба Јоксимовић

Опуномоћепи потписници:
Поп Таса Вукосављевић
Поп Пера Ђ. Поповић
Стојан М. Протић
Поп Павле Д. Милошевић
Михаило Савић
Радован Влаовић
А. Р. Михаиловић
Коста М. Влајић
Сава Милићевић
Младен П. Тодоровић
Сп. М. Радосављевић
Лука Атанацковић
Сп. Стевановић
Никола П. Николић
Рака Миленковић
Милутин Марковић
Пера Татић
Јова Крсмановић
Ђока Сушић
Милан Нишлић
Стеван Ивковић
Трифун Милојевић
д-р Л. Пачу
Анта Нешић

Препоручујемо свима Нашим министрима, да овај Устав обнародују и о извршењу се његовом старају, властима пак заповедамо, да по њему поступају. а свима и свакоме да му се покоравају

  1. децембра 1888. год., У Београду.

МИЛАН с р.

(М. П.)
Видео и ставио државни печат,
чувар државног печата,
министар правде,
Ђ. Р. Пантелић с. р.

Председник
министарског савета,
министар унутрашњих дела,
Н. Христић с. р.

Министар
иностраних дела,
Чед. Мијатовић с. р.

Министар војни,
ђенерал,
К. С. Протић с. р.

Министар правде,
Ђ. Р. Пантелић с. р.

Министар грађевина,
Михаило М. Богићевић с. р.

Министар
просвете и црквених послова,
д-р Владан Ђорђевић с. р.

Заступник
министра народне привреде,
министар просвете и црквених послова,
д-р Владан Ђорћевић с. р.

Заступник
министра финанције,
министар иностраних дела,
Чед. Мијатовић с. р.

Goranko

Text

УСТАВ КЊАЖЕСТВА СРБИЈЕ.

ПРОГЛАШЕН НА ПЕТРОВ-ДАН

НА ВЕЛИКОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
ДРЖАНОЈ У КРАГУЈЕВЦУ О ДУХОВИМА 1869. ГОДИНЕ.

У ИМЕ ЊЕГОВЕ СВЕТЛОСТИ
КЊАЗА СРБСКОГ
МИЛАНА М. ОБРЕНОВИЋА IV.

НАМЕСНИЦИ КЊАЖЕСКОГ ДОСТОЈАНСТВА.
ПРОГЛАШАВАМО И ОБЈАВЉУЈЕМО СВИМА И СВАКОМЕ, ДА ЈЕ ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА, ДРЖАНА У КРАГУЈЕВЦУ О ДУХОВИМА 1869. ГОДИНЕ РЕШИЛА, И ДА СМО МИ ПОТВРДИЛИ И ПОТВРЂУЈЕМО:

У С Т А В
ЗА КЊАЖЕСТВО СРБИЈУ.

I. О државној области, Књазу, наследству престола и намесништву књажеског достојанства.

Члан 1.

Књажество је Србија наследна уставна монархија са народним представништвом.

Члан 2.

Државна област Србије не сме се раздвајати. Њене границе не могу се смањити ни разменити без пристанка Велике Народне Скупштине; но у случајима овог рода од мање важности довољан је пристанак и обичне скупштине.

Члан 3.

Књаз је поглавар државе, и, као такав, има сва права државне власти, а извршује их по опредељењима устава.

Његова је личност неприкосновена и неодговорна.

Члан 4.

Књаз врши законодавну власт са Народном Скупштином.

Члан 5.

Књаз потврђује и проглашује законе. Никакав закон не може важити, докле га Књаз не прогласи.

Члан 6.

Књаз поставља све државне чиновнике; у његово име и под његовим врховним надзором врше своју власт сва земаљска надлежатељства.

Члан 7.

Књаз је врховни заповедник све земаљске силе.

Члан 8.

Књаз заступа земљу у свима страним одношајима, и закључује уговоре са страним државама.

Но ако се за извршење ових уговора изискује какво плаћање из државне касе, или је нужна измена постојећих земаљских закона, или се у опште уговара нешто, чиме би се јавна и приватна права стешњавала, то је за ово нуждан пристанак Народне Скупштине.

Члан 9.

Књаз стално пребива у земљи, а кад би, по потреби, отишао на неко време из земље, он поставља себи једног или више местозаступника за то време, и одређује им власт у границама устава.

Одлазак свој из земље и наименовање местозаступника Књаз објављује народу прокламацијом.

Члан 10.

Књажеско достојанство по старим народним закључењима пре 1839. године, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од године 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. Јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830. и 1868, наследно је у племену сада владајућег Књаза Милана М. Обреновића IV. у мушком потомству из законог брака по реду прворођења, и то, најпре у правој линији, а кад у овој не би било наследника, онда наследство престола прелази на побочну линију, по истом реду прворођења.

Но ако би садањи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако, да народ србски од ових потомака бира себи за наследног Књаза, онога, кога нађе да је најдостојнији.

Изабрани за Књаза потомак Књаза Милоша прима владу под именом Обреновића.

А ако не би било мушких потомака од кћери Књаза Милоша, онда народ србски бира себи за наследног Књаза оног Србина, у коме има највише поверења. Но никад не може бити изабран за Књаза србског нико од фамилије и потомства Карађорђевићева, на које је бачено проклетство народно.

Изабрани Књаз одма објављује народу прокламацијом свој избор, и предузима владу са земљом. Ако Књаз не би по себи оставио наследника престола, али је књагиња у време његове смрти трудна била, онда ће се дочекати време њена порођаја, а међутим вршиће књажеску власт савет министарски.

У овом случају министарски савет објавиће народу прокламацијом стање књагињино.

Члан 11.

Књаз српски мора бити православне источне вере.

Пунолетан је кад наврши осамнаест година.

При ступању на владу он полаже пред првом скупштином заклетву, која гласи: „Ја (име) примајући владу, заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је најсветије и најмилије на овоме свету, пред светим његовим крстом и евангелијем, да ћу земаљски устав неповређен одржати, да ћу по њему и законима владати, и да ћу у свима мојим тежњама и делима само добро народа пред очима имати. Изричући свечано ову моју заклетву пред Богом и народом, призивљем за сведока Господа Бога, коме ћу одговор давати на страшном његовом суду, и потврђујем истинитост ове заклетве целивањем св. евангелија и крста Господа Спаситеља Исуса Христа. Тако ми Господ Бог помогао. Амин!"

Члан 12.

Кад је Књаз малолетан, или кад без наследника престола премине, онда савет министарски прихвата привремено власт књажеску до састанка Велике Народне Скупштине, коју он сазива, а најдаље за месец дана, од кад је власт књажеску прихватио.

Савет министарски, докле власт књажеску врши, не може мењати ни министре ни чланове државног савета.

Члан 13.

Ако је Велика Народна Скупштина сазвана због тога, што је Књаз без наследника престола преминуо, онда она бира Књаза сходно члану 10. устава, а ако је сазвана због малолетства Књажева, онда бира за намеснике књажеског достојанства три лица. Чланови намесништва могу се изабрати само између: министара, чланова државног савета, и судија виших судова, или лица, која су у тим звањима безпорочно служила.

Члан 14.

Намесници при предузимању власти полажу пред скупштином заклетву, да ће Књазу верни бити, и по уставу и законима земаљским владати; а потом објављују народу прокламацијом, да су предузели да врше, у име Књаза, власт књажеску.

Члан 15.

Чланови министарског савета, кад привремено прихватају власт књажеску, не добијају другу плату, до плате свога сталног звања. А намесници добијају пети део књажеске цивил-листе на равне делове, а остало припада Књазу.

Члан 16.

Ако би који члан намесништва умро, докле је у овој дужности, онда остали намесници, у договору са државним саветом, одређују трећег члана намесништва најдаље за месец дана, од кад је то место упразњено остало, а међутим прва двојица врше пуноважно власт књажеску.

Ако би који од намесника тако у болест пао, да, по уверењу три лекара, које државни савет, на позив и у договору са друга два намесника, одреди, не би могао дужност своју вршити, онда ће, докле то стање траје, два остала намесника послове државне пуноважно одправљати.

Могу пуноважно и два намесника послове државне одправљати, ако би један од њих тројице имао преку потребу, да за неко време из земље одсуствује; но овај ће, у том случају, својим друговима оставити писмену изјаву, да унапред на све оно пристаје, што би они у кругу власти намесништва учинили.

У свакој од ових прилика обнародоваће се одма узроци, са којих ће само два намесника власт књажеску одправљати.

Члан 17.

Ако би намесништво, које наступи због књажевог малолетства, имало да траје дуже од пет година, онда скупштина бира намеснике на три године, а ако не би имало да траје дуже од пет година, онда ће изабрани намесници остати за све то време. То се разуме и за случај, кад би намесништво истина више година трајало, али период избраног намесништва пред пунолетство Књаза не би дуже од пет година трајао.

Члан 18.

Намесништво престаје чим Књаз постане пунолетан, и тада он одма објављује народу прокламацијом, да је као пунолетан предузео владу земаљску.

Члан 19.

Наследник престола србског мора бити православне источне вере.

Члан 20.

Наследник престола, као и сва мушка деца Књажева, не могу ступити у брак без дозвољења владајућег Књаза.

Члан 21.

Бригу о васпитању малолетног Књаза, као и о Његовом имању, водиће три тутора, које одреди намесништво, по саслушању Књагиње матере а у договору с државним саветом.

Но чланови намесништва не могу бити тутори.
II. О правима и дужностима грађана у опште.

Члан 22.

Под којим се условима добија србско грађанство, и каква права оно даје, као и како се губи, опредељује се законом.

Члан 23.

Сви су Срби пред законом равни.

Члан 24.

Срби имају једнака права на сва државна звања, у колико испуне усло-ве, законом прописане, и имају способности за то.

А страни поданици могу бити примљени само под уговором у извесна звања, што се законом ближе опредељује.

Члан 25.

Слобода лична и право сопствености ујемчавају се, и не подлеже ни-каквом другом ограничењу осим ономе, које закон прописује.

Члан 26.

Нико не може бити суђен, док не буде саслушан, или законим начи-ном позван да се брани.

Члан 27.

Нико не може бити затворен, осим у случајима и по прописима, законом опредељенима.

Члан 28.

Обиталиште је Србина неповредно. Против воље домаћинове нико не сме у исто ући, ни истраживања по њему чинити, осим у случајима, за-коном опредељеним, и начином како закон прописује.

Члан 29.

Одузимање имања у име казне (конфискација) не сме бити. Но могу се одузети поједине ствари, које су казњивим делом произведене, или су као оруђе тога послужиле, или на то намењене.

Члан 30.

Нико не може бити принуђен да своје добро уступи на државне или друге јавне потребе, или да се у томе ограничи, осим где закон то допушта и са накнадом по закону.

Члан 31.

Владајућа је вера у Србији источно-православна. А слободна је и свака друга призната вера, и стоји под заштитом закона у извршењу својих обре-да.

Но нико не може, позивајући се на прописе своје вере, ослободити се својих грађанских дужности.

Забрањује се свака радња, која би могла бити убитачна за православну веру (прозелитизам).

Члан 32.

Сваки Србин има право да каже своју мисао: речма, писмено, средством печатње или у виду ликова, саображавајући се у томе прописима закона.

О печатњи издаће се нарочити закон.

Члан 33.

Сваки Србин има право да се жали на противзаконе поступке власти.

Ако виша власт нађе, да је жалба неоснована, дужна је да жалитеља у своме решењу извести о основима, са којих му жалбу не уважава.

Члан 34.

Сваки има право да се обрати молбом надлежној власти, и то у своје име; а у име другога, и као целина, могу то чинити само надлежателства и правна лица (корпорације), и то ова последња о предметима, за које су надлежна.

Члан 35.

Сваки је Србин војник, и дужан је да служи у војсци, стајаћој или на-родној, изузимајући оне, које закон ослобођава.

Народна војска, као једна од најнужнијих земаљских установа, не мо-же се укинути ни скучити.

Члан 36.

Војска се не сме договарати. Она се скупља само на позив старешина.

Члан 37.

Војници подлеже војеним судовима само за кривична дела.

Чланови: 27, 28. и 32. устава односе се и на војнике само у толико, у колико не би били противни војеним законима и дисциплинарним прописима.

Опредељења о војној дисциплини издају се уредбом књажеском.

Члан 38.

У случају преке опасности за јавну сигурност може влада на неко време обуставити: опредељења члана 27. односно личне слободе; члана 28. односно неповредности обиталишта; члана 32. односно слободе говора и печатње; члана 111. односно надлежности суда.

Члан 39.

Сваки Србин и свако правно лице, дужно је да носи државне данке и друге терете, а ови се разрезују по једнаким основима за све.

Само Књаз и престолонаследник не плаћају никакав данак.

Члан 40.

Свакоме је Србину слободно да иступи из србскога грађанства, пошто испуни обвезе војене службе у стајаћој војсци, као и друге дужности, које би имао, како спрам државе, тако и спрам приватних лица.
III.О Народном представништву.

Члан 41.

Народна је Скупштина Народно Представништво.

Члан 42.

Народна Скупштина састоји се из посланика, народом слободно изабраних, и посланика, које Књаз бира.

Скупштина је обична и велика.

Члан 43.

Избори су народних посланика непосредни и посредни преко повереника.

Члан 44.

Сваки срез и свака окружна варош бира за себе посланике, и то на три хиљаде порезких глава по једног.

Но и онај срез и окружна варош, што имају мање од три хиљаде по-резких глава, бирају по једног посланика.

Варош Београд бира два посланика.

Ако који срез или окружна варош има више од три хиљаде порезких глава, и тај вишак прелази хиљаду пет стотина порезких глава, онда ће се тамо изабрати још један посланик; а ако вишак не прелази хиљаду пет стотина порезких глава, то се неће рачунати.

Члан 45.

Књаз бира на свака три посланика по једног од своје стране из реда људи, који се одликују науком или искуством у народним пословима, но овај број не мора бити подпун.

Члан 46.

Сваки Србин, који је пунолетан и плаћа грађански данак на имање, рад или приход, има право да бира посланике или поверенике.

Члан 47.

Ко има право да бира, може бити изабран за повереника, али за посланика може бити изабран онај, коме има пуних тридесет година и плаћа државног данка најмање шест талира годишње на имање, рад или приход, и има остала својства, која прописује изборни закон.

Члан 48.

Чиновници, и они, који у ред чиновника спадају, као: пензионери, они, који примају какво издржање из државне касе, или који улажу у фонд удовички, а исто тако и правозаступници, не могу бити за посланике народне изабрани; а они, које Књаз бира, могу се узети из свију редова грађанства.

Но војници стајаће војске, ма кога чина, не могу ни бирати ни изабрани бити.

Члан 49.

При избору народних посланика или повереника, само се лично, и само на једном месту може дати глас.

Члан 50.

Сви посланици морају живити у Србији, но не морају живити у срезу или вароши, где су изабрани.

Члан 51.

Народни посланици нису представници само оних, који су их изабрали, већ целог народа; и по томе, њима се не може дати никакво обавезно настављење од избирача, већ они по свом увиђењу и савести представљају и решавају народне потребе.

Члан 52.

Сви посланици, кад ступају у дужност, полажу ову заклетву: „Заклињем се јединим Богом, и свим што ми је по закону најсветије и на овом свету најмилије, да ћу устав верно чувати, и да ћу при мојим предлозима и гласању опште добро Књаза и народа, по мојој души и моме знању не-престано пред очима имати.

И како ово испунио, онако ми Бог помогао и овога и онога света."

Члан 53.

Народна Скупштина има председника и подпредседника.

Велика Народна Скупштина бира из своје средине председника и подпредседника, а обична Народна Скупштина кад се год сазове, бира, такође, из своје средине, шест лица, и Књазу их предлаже, а Књаз поставља једног од њих за председника а једног за подпредседника. Потребан број секретара бирају скупштине из своје средине.

Првој редовној скупштини поднеће се пројект изборног закона скупштинског.
Круг власти Народне Скупштине.

Члан 54.

Законодавну власт врши Народна Скупштина са Књазом.

Она не може узимати у свој круг рада друге предмете, осим оних, који су јој уставом опредељени, или оних, које би јој Књаз нарочито предао.

Члан 55.

Никакав закон не може бити без пристанка Народне Скупштине издат, укинут, измењен или протумачен.

А наредбе за извршење закона, као и наредбе проистичуће из надзорне и управне власти Књажеве, издаје извршна власт.

У обнародовању закона мора се казати да је пристанак Народне Скупштине предходио, а у наредбама за извршење закона, мора се именовати закон, на основу кога се наредба издаје.

Члан 56.

Само у случају кад је земаљска безбедност, било споља било изнутра, у великој опасности, а Скупштина није сакупљена, Књаз може што је нужно, ма да би за то потребовало садејства скупштинског, сам, на предлог министарског савета, наредити, што ће силу закона имати, а кад се прва скупштина састане, њој ће се овако ванредно издати закон поднети на одобрење.

Но без одобрења скупштине не може се ни у ком случају данак или општи прирез установити, ни постојећи преиначити.

Члан 57.

Закони и наредбе, које Књаз обнародује, сходно прописима предидућа два члана, имају обвезну силу за све грађане и власти земаљске. А сама скупштина може решавати: је ли при каквом закону, који је надлежно обнародован, и она од своје стране, сходно уставу, садејствовала.

Члан 58.

Члан 58.

Предлог, да се какав закон изда или постојећи измени, допуни или протумачи, може Књаз скупштини, а тако исто и скупштина Књазу учинити. Но формални пројекти произлазе само од Књаза.

Члан 59.

Скупштина дужна је, да пре свега узме у саветовање оне предмете, које јој влада поднесе, а нарочито буџет, и ако се захтева, овај ће се у свако време одма предузети. А тако исто влада ће оне предмете, који јој се од скупштине као хитни означе, што пре у расуђење узимати.

Члан 60.

Влада може какав скупштини поднесени пројект закона узети натраг за све време док исти не буде у скупштини коначно решен.

Члан 61.

Ако скупштина прима какав пројект, али са допунама и изменама, а влада ове не усвоји, влада може исти пројект или сасвим натраг узети, или га са противним разлозима, а у првобитном стању, или са другим изменама од своје стране истој скупштини вратити.

У сваком случају влада може захтевати подпуно примање или одбачење својих предлога. Члан 62. Кад скупштина какав пројект закона сасвим одбаци, влада га може без измене поднети следећој скупштини, а истој може га поднети само са изменама.

Члан 63.

Решени буџет подноси скупштина Књазу.

Ако би скупштина налазила, да би требало неке предложене суме умалити, или их сасвим изоставити, она ће своје мишљење разлозима подкрепити, и именовати предмете, код којих се, као и начин како се уштеда може учинити без штете за државне потребе.

Члан 64.

Скупштина не може условљавати одобрење буџета предметима, који не би са истим у свези стајали.

Члан 65.

Влада ће свагда основе и предлоге, које би јој скупштина по члану 63. учинила, свестрано испитати и оценити и, у колико је год, без штете за државне потребе, могућно уважити.

Но ако влада те предлоге не узмогне примити, а скупштина, и по датом јој о томе објасњењу, опет не одобри захтеване суме, као, и ако би скупштина, пре него што је буџет решен, распуштена била, онда важи постојећи буџет и за идућу годину, изостављајући из њега оно, што је изреком на извесну потребу опредељено, па је та потреба већ подмирена.

Да постојећи буџет може и за идућу годину важити, издаје Књаз, са против подписом свију министара, наредбу, која се има, с позивом на овај члан устава, обнародовати и међу законе ставити.

Члан 66.

Без пристанка скупштине не може се држава задужити.

Ако би, због какве ванредне и преке потребе земаљске, нужно било, да се држава задужи, а скупштина не би на скупу била, онда ће се она ванредно сазвати.

Но ако се земља налази у таквим околностима, да није могућно ванредно сазвати скупштину, Књаз може, на предлог министарског савета, а по договору са државним саветом решити, да се учини зајам, који не сме превазићи суму од две стотине хиљада дуката.

Књаз може, на исти начин, решити, да се, за подмирење какве ван-редне и преке државне потребе, учини из државне касе издатак, за који нема законодавно одобреног кредита; но сума овакових издатака за једну годину, не може укупно превазићи тридесет хиљада дуката.

Првој редовној скупштини саобштиће се, у оба напред изложена случаја, шта је учињено, и разложити узроци, са којих је нужно било да се тако поступи.

Члан 67.

Скупштина може да прима писмене жалбе о предметима, које је дотични министар већ решио, но она не може да прима лично жалитеље.

Члан 68.

На свако закључење, које Скупштина поднесе Књазу, следоваће Књажева одлука, и то, у колико је могућно, још за трајања исте скупштине.

Члан 69.

Министри имају приступа у седнице скупштине; они могу у претресању сваког предмета учествовати; биће саслушани, кад год би захтевали, и имају право да о ствари још једном говоре, пошто се претрес о њој сврши.

Књаз може да одреди и пошље у скупштину и друга лица, као поверенике, који ће у место министара, или с њима заједно, давати скупштини потребна објасњења, и ови повереници имају тада иста права као и министри.

Но ни министри ни повереници не могу давати гласа.

Члан 70.

Скупштина може и сама да позове министре или одређене поверенике, да јој даду потребне извештаје и објасњења, и ови ће то свагда дати, ако не би налазили, да би за државне интересе било штете од јавног, пре времена, саопштења.

Члан 71.

Нико и никад не може узети посланика на одговор за глас, који је он дао као члан скупштине.

Но ако би његови изрази садржавали нападање на личност Књаза, књажеску фамилију, намеснике књажеског достојанства, скупштину, или поједине чланове њене, онда председник има право да седницу за тај дан прекине, и у следећој седници предложи, да скупштина реши: да се дотични члан за неко време изкључи из скупштине.

А ако би изрази посланика сачињавали по кривичном законику какво злочинство, или преступ, дотични члан може и пред редовним судовима бити оптужен, ако скупштина предходно одобри.

Члан 72.

Чланови скупштине, пет дана пре него се отвори скупштина, и за све време трајања њена, не могу бити затворени, нити предати суду, осим по прописима следећа два члана.

Члан 73.

Кад се у злочинству или преступу на самом делу ухвате, могу се ставити у притвор, но то се мора одмах јавити скупштини, и никакав даљи испит над њима не може се чинити, док скупштина не реши, да има места стављању под суд.

Члан 74.

Докле скупштина траје, њене чланове не може никаква власт ни позвати ни ставити у притвор, докле она не реши, да се може иследовање против њих одпочети, осим случаја, кад се ухвате на самом делу злочинства или преступа.
Сазивање Народне Скупштине.

Члан 75.

Скупштина се сазива редовно сваке године, а кад би важни хитни послови захтевали, она се може и ванредно сазвати.

Члан 76.

Књаз сазива, отвара, и закључује скупштину; он одређује време у години, кад ће се, и место, где ће се она сазвати.

Он може отворити и закључити скупштину и преко нарочитог за то пуномоћника. А ако је Скупштина сазвана у случајима члана 12, онда је отварају они, који су је сазвали.

Члан 77.

Књаз може сазвану скупштину на неко време да одложи, само ће се при одлагању определити време, на које се одлаже, и то време може бити најдуже шест месеци.

Члан 78.

Књаз може скупштину и да распусти, па да нареди други избор посланика народних.

Други избор посланика мора бити наређен најдуже у течају четири месеца, а друга скупштина мора бити сазвана најдуже у течају шест месеци, од дана, кад је предходећа распуштена.

Члан 79.

Без Књажевог позива, посланици не могу се скупити у седнице скупштинске, нити могу скупљени остати, и што радити, пошто су седнице закључене, одложене, или скупштина распуштена.

Члан 80.

Сваки владин предлог, и у опште сваки предмет, мора се у скупштини, пре него што се узме у саветовање и решавање, испитати у једном или више одбора.

Члан 81.

Овим одборима влада ће свагда дати, на њихово захтевање, потребна објасњења.

Но и одбори морају, пре него што даду своје мишљење скупштини, саслушати владиног повереника о примедбама, које би овај имао да учини, и које ће одборима у њиховој седници разложити, а одбори ће о тим примедбама расудити, и по нахођењу оценити их.

Члан 82.

Скупштина може решавати, кад у седници њеној присуствују најмање три четвртине чланова.

А за пуноважно закључење изискује се, да су за предлог дали глас најмање половина присуствујућих чланова и један више.

Члан 83.

У скупштини може се глас дати само лично и јавно.

Члан 84.

Скупштина стоји у сношају само са министрима.

Члан 85.

Седнице су скупштинске јавне; но могу бити и тајне, на захтевање председника, или министара, или владиног повереника, кад који од њих изјави, да је при саобштењима, која би имао да учини, нужна тајност; или на захтевање три члана, којима би се, пошто се слушаоци удале, придружила најмање још једна четвртина присуствујућих чланова.

Члан 86.

Члан 86.

Нико не може са оружјем доћи у седнице скупштине, ни у ограду њеног здања.

Члан 87.

Чланови скупштине, који не живе стално у месту, где се седнице држе, добијају путни и дневни трошак из државне касе, што ће се одредити особеним законом.

Члан 88.

Ближи прописи о пословном реду скупштине определиће се особеним законом.
Велика Народна Скупштина.

Члан 89.

Посланике за Велику Народну Скупштину бира сам народ, у броју четири пута оноликом, колико народ бира за обичну скупштину.

Велика Народна Скупштина сазива се кад је потребно:

1., да се избере Књаз, кад би владајући преминуо, а не би било престолонаследника по опредељењима овога устава, у ком ће случају она и цивил-листу одредити новом Књазу;

2., да се изберу намесници књажевског достојанства, кад се та потреба покаже у смислу устава;

3., да решава мењање устава;

4., да решава питање веће важности о смањивању или размени кога дела државне области; и

5., кад Књаз нађе за потребно да саслуша Велику Народну Скупштину о каквом питању од ванредне важности за земљу.
IV. Државни савет.

Члан 90.

Установљава се државни савет, коме је задатак:

1., да даје влади своје мишљење о предметима, које би му она предложила;

2., да на позив владе израђује и испитује законске и административне пројекте;

3., да расматра и решава жалбе против министарских решења у спор-ним административним питањима;

4., да решава сукобе између административних власти;

5., да одобрава почасне издатке из општег кредита буџетом одређеног на ванредне потребе, као и почасно употребљавање кредита, одређеног на грађевине, у колико би издатак у поједином случају био већи од суме, са којом министар може сам по закону располагати;

6., да одобрава изузетно ступање у сажитељство србско;

7., да одобрава задуживање државе као и ванредне кредите у случајима, предвиђеним чл. 66. устава;

8., да решава о прирезима за потребе округа, срезова и општина, ако прирези прелазе суму, коју сама управна власт по закону одобрава, а исто тако и о задуживању округа, срезова и општина;

9., да одобрава продају и у опште отуђивање непокретних добара ок-ружних, срезких и општинских;

10., да решава о расходовању оних сума, за које би се показало, да се немају одкуд наплатити;

11., да одобрава у ванредним потребама зајмове из државне касе, или изузетне зајмове од управе фондова;

12., да одобрава поравнања, која би се по државне интересе као пробитачна показала;

13., да може од главне контроле захтевати потребне извештаје, и објасњења о државним рачунима; и

14., да решава има ли по закону места заузимању приватних непокретних добара, за опште-народну потребу.

Члан 91.

Чланове државнога савета поставља Књаз. Они улазе у ред осталих чиновника. Број њихов не може бити мањи од једанаест ни већи од петнаест. Из њихове средине Књаз поставља председника и подпредседника, који врше ову дужност, докле Књаз не нађе за сходно, да их другима замени.

Члан 92.

Члан државног савета не може бити, који није навршио тридесет и пет година живота, и десет година државне службе, и који нема непокретног имања у Србији.

Пословни ред државног савета определиће се особеним законом.
V. О државном имању, о књажевом имању и књажевој цивил-листи.

Члан 93.

Државно имање састављају сва она непокретна и покретна добра, и сва имовна права, која држава, као своја прибавља и притежава.

Законом ће се определити, како ће се то имање моћи отуђивати, или оно и његов приход заложити, или другим теретима оптеретити.

Члан 94.

Државним имањем управља министар финанције.

Члан 95.

Од државног имања различно је књажево приватно имање, којим Књаз може слободно располагати за живота и на случај смрти, по прописима грађанског законика.

Члан 96.

При ступању на престо, Књазу се опредељује из државне касе, годишње једна сума новаца, скупштином, на све време његове владе, као цивил-листа, која му се месечно исплаћује.

Али трошкови на одржање оних државних добара, која се Књазу на бесплатно слободно уживање уступају, имају се исплаћивати из његове цивил-листе.

Члан 97.

Цивил-листа један пут одређена, не може се повисити без пристанка скупштине, а без пристанка Књаза не може се умалити.

Члан 98.

По смрти Књаза важи њему одређена цивил-листа и за престолонаследника до састанка прве народне скупштине.
VI. О државној служби.

Члан 99.

На врху државне службе налази се министарски савет, који стоји непосредно под Књазом.

Министарски савет састављају министри, за поједине струке управе наименовани, између којих Књаз, по свом нахођењу, поставља једног за председника министарског савета.

Министре поставља и отпушта Књаз.

Члан 100.

Министри су одговорни Књазу и народној скупштини за своја званична дела.

И зато сваки акт у државним делима, који Књаз подписује, мора бити против-подписан од дотичног министра.

Члан 101.

Министар може бити оптужен, кад учини издајство према отачаству или владаоцу, кад повреди устав, кад прими мито и кад оштети државу из користољубља.

Члан 102.

Министра може оптужити народна скупштина. Предлог за то, који се чини написмено, мора садржавати тачке оптужења и бити подписан најмање од двадесет посланика.

Члан 103.

Да се у скупштини изрекне, да има места оптужењу, изискује се две трећине гласова.

Члан 104.

Оптуженом министру суди државни суд, кога се састав опредељује законом.

Осуђеног министра не може Књаз помиловати без пристанка народне скупштине.

Ближа наређења о одговорности министарској определиће се законом.

Члан 105.

Сваки чиновник одговара за своја званична дела.

Но судија не може се дати суду, док не одобри касациони суд, а кад овај одобри, онда суде редовни судови.

Члан 106.

Државни чиновници полажу Књазу заклетву, да ће му бити верни и послушни, и да ће се устава савесно придржавати.

Војска не полаже заклетву на устав.

Члан 107.

Чиновник, који, због старости или друге телесне или душевне болести, не може да врши дужности свога звања, има право на пензију.

У осталом, права и дужности чиновника државних опредељују се особеним законом.
VII. О судовима.

Члан 108.

За изрицање правде постоји више степена судова.

Члан 109.

Правда се изриче у име Књаза. При изрицању правде судови су независни и не стоје ни под каквом влашћу осим закона.

Члан 110.

Никаква државна власт, ни законодавна ни управна, не може вршити судске послове, нити опет судови могу вршити законодавну или управну власт.

Судови не могу управне чиновнике за њихова званична дела узимати на одговор и судити им док надлежна власт не дозволи.

Члан 111.

Нико се не може узети на одговор од другога суда, нити му сме судити други суд, осим онога, који му је законом, као надлежан, опредељен.

Члан 112.

Не могу бити у исто време судије у једном суду сродници по крви у правој усходећој или нисходећој линији, до ког било степена, нити у побочној линији до четвртог, а по тасбини до другог степена закључно.

Члан 113.

Не може бити судија првостепеног суда, који није навршио двадесет и пет година, а виших судова, који није навршио тридесет година живота.

Члан 114.

При изрицању правде у судовима морају бити најмање три судије.

Но законом се може определити, да предмете мање важности, кривичне и грађанске, суди један судија.

Члан 115.

Претрес у судовима бива јавно, осим где закон, због јавног поредка и морала, друкчије наређује; но судије се саветују и дају глас тајно, а пресуда се исказује гласно и јавно.

У пресуди морају се изложити основи суђења и параграфи закона, по којима је пресуђено.

Члан 116.

У свима злочинствима и преступима оптужени има право да узме браниоца пред судом, а у случајима, које закон опредељује, мора му суд браниоца по званичној дужности поставити.

Члан 117.

За разбојништва, опасне крађе и паљевине завешће се постепено поротни судови, што ће се законом уредити.

Члан 118.

У кривичним делима Књаз има право помиловања, и може одсуђену казну кривцу да преобрати у казну другог блажег рода, или да му је смањи, или сасвим опрости.
VIII. О црквама, школама и благодетним заводима.

Члан 119.

Слободно јавно извршивање верозаконих обреда имају вероисповеди, које су у Србији признате, или које особеним законом буду признате.

Члан 120.

Књаз је заштитник свију вероисповеди, у држави признатих.

Духовна надлежатељства свију вероисповеди стоје под надзором министра црквених послова.

А управа унутрашњих вероисповедних послова остаје по дотичним вероисповедним канонима, за православну цркву, архијерејском сабору, а за друге вероисповеди надлежним духовним властима.

Члан 121.

Преписка духовне власти православне цркве са властима или саборима изван земље водиће се са одобрењем министра црквених послова. А преписка свештеника других вероисповеди са властима и саборима изван земље мора се подносити на увиђење и одобрење министру црквених послова.

Никакав акт, који би дошао од духовних власти, или црквених сабора изван земље, не може духовна власт у земљи обнародовати, докле га не одобри министар црквених послова.

Члан 122.

Против злоупотреба духовних власти, буди које од признатих вероисповеди, подноси се жалба министру црквених послова.

Члан 123.

Свештена лица, у смотрењу својих грађанских одношаја и дела, и у смотрењу свог имања, подчињена су општим земаљским законима.

Члан 124.

Све школе и други заводи за образовање стоје под надзором државне власти.

Члан 125.

Приватни заводи за добротворне цељи не могу се као државно имање сматрати, нити на што друго употребити, осим на оно, што је опредељено при установи завода.

Само у случају, кад није више могућно, да се првобитно опредељена цељ завода постигне, може се употребити имање истога, на друге подобне цељи, по пристанку оних, који би имали право надзора и управе.
IX. О општинама и правним лицима.

Члан 126.

Никаква нова општина, и у опште никакво правно лице, не може постати без одобрења државне власти. Исто тако не може каква постојећа општина, без одобрења државне власти, свој обим променити, било примањем у себе других општина, било делећи се сама у више општина.

Члан 127.

Општине су самосталне у својој управи, сходно прописима закона.

Члан 128.

Сваки грађанин и свако непокретно добро, мора у јавним одношајима припадати којој општини, и сваки члан општине, и свако непокретно добро, мора сносити општинске терете.

Члан 129.

Општине и у опште правна лица, могу, као и поједина лица, имати свог имања.

Члан 130.

Општинске власти дужне су, поред општинских послова, да врше у својој општини и државне послове, које им закони опредељују.
X. Општа определења.

Члан 131.

Предлог о потреби, да се какве измене или допуне у уставу учине, или да се који пропис истога протумачи, може учинити како Књаз скупштини, тако и ова Књазу.

За закључење овог рода у скупштини изискује се, да су две трећине од присуствујућих чланова за предлог глас дали, као и да две, једно за другим следеће редовне скупштине, о томе учине сагласно закључење.

Пошто је овако поступљено, онда ће се сазвати Велика Народна Скупштина, да коначно реши, хоће ли се и како предложене измене или допуне у уставу учинити, или који пропис истога протумачити. Ово закључење Велике Народне Скупштине важиће кад га Књаз потврди.
Закључење.

Члан 132.

Овај устав ступа у живот, кад га подпишу намесници књажеског достојанства. Њиме се замењују: закон о наследству књажеско-србског престола од 20. Октобра 1859. године, као и допуна овог закона од 17. Августа 1861. године; устројење државног савета од 17. Августа 1861. године; и укидају се у опште сва опредељења ма кога рода, која би била противна прописима овог устава.

Остају у важности: закон од 30. Октобра 1856. године В№ 1660; и закон од 4. Новембра 1861. године В№ 2244.
Прелазно наређење.

Члан 133.

Прва редовна скупштина по овом уставу сазваће се у течају идуће 1870. године, а избори посланика народних за ту скупштину учиниће се по досадањем изборном реду, у колико он није укинут прописима овог устава.

Влада књажеска овлашћује се, да, међутим, у договору са државним саветом, изда буџет прихода и расхода државних, и у опште одобрава потребне кредите за 1870. рачунску годину.

(М. П.)

Председник скупштине,
Ж. Карабиберовић.

Подпредседник,
Т. П. Туцаковић.

Секретари:
Коста Грудић.
Јов. Бошковић.

За округ алесиначки:
Радојко Пешић, Дина Стефановић, Радисав Милић, Стефан Милетић, Радивоје Станојевић, Живко С. Брачинац, Мидош Живић, Милосав Алексић, Михајло Живадиновић, Недељко Живадиновић, Недељко Стевановић, Миладин П. Мартиновић, Стојан Јанковић, Марко Миловановић, Миленко Петровић, Станисав Павловић, Милета Стамболић, Трфун Трифунац, Марко К. Милојковић, В. К. Стошић.

За варош Београд:
Живко А. Ђорђевић, Игњат Стаменковић, Лазар Трифковић, Радован А. Петровић, К. С. Антула, Јово Крсмановић.

За округ београдски:
Глигорије Герасимовић, Илија Симић, Павле Тодоровић, Марко Станковић, Јеврем Катић, Степан Благојевић, Живко Стефановић, Митар Животић, Јанко Лазић, Павле Васић, Јован Стојановић, Лаза Марковић, Стеван Благојевић, Радивоје Павловић, Радосав Марковић, Иванко Живановић, Стеван Поповић, Василије Петровић, Радован Милошевић, Димитрије Милошевић, Антоније Нешић, Јеремија Обрадовић, Петар Лазаревић, Стеван Лукић.

За округ ваљевски:
Димитрије Н. Митровић, Касијан А. Стојшић, Веселин Богдановић, Лазар Ј. Мартиновић, Живко Јеремић, Тодор Јанковић, Аксентије Јанковић, Аврам Текић, Сава Стојановић, Јеврем Петровић, Јован Параћинац, Илија Ж. Мојић, Аксентије Костадиновић, Иван Поповић, Јанко Живановић, Радојица Жујовић, Иван Протић, Радојица Драић, Живко Ћосић, Обрад Сировљевић, Обрад Томић, Маринко Радовановић, Пантелија Лештарић, Ивко Брдаревић, Васа Вујкановић, Алекса Јоксимовић, Јован Јеротић, Ненад Михајловић, Ивко Остојић. Алекса Ђелмашевић, Павле Милошевић.

За округ јагодински:
Милосав Вукомановић, Недељко Поповић, Тодор Стојадииовић, Андрија Поповић, Милан Миловановић, Миленко Петровић, Василије Ф. Параћинац, Глигорије Миленковић, Андреја Матић, Вуица Миловановић, Стеван Јевтић, Риста Симоновић, Никола Ристић, Димитрије Банковић, Алекса Петковић, Тодор Анђелић, Божин Јовановић, Радоје Павловић, Љубисав Васић, Гаја Мијајловић, Риста Нешић, Милосав Ивановић, Крста Радосављевић, Тодор Аранђеловић, Јован Клављанин, Стеван Јевтић, Јован Хаџић, Стеван Васић, Радојко Милосавац, Јанићије Пешић, Петар Дедобарчевић.

За округ књажевачки:
Гавра Аничић, Илија Живковић, Никола Павловић, Миленко Станковић, Ђорђе Пешић, Дина Лазаревић, Цветко Раденковић, Стојан Станковић, Павле Раденковић, Сима Ђ. Стевановић, Милета Ристић, Вуча Николић, Стојадин Радонић, Марко Радосављевић, Милош Вучић, Милија Јовановић, Жика Радојковић, Никола Здравковић, Благоје Пауновић, Живадин Радојковић, Раденко Вељковић, Цоја Спасић, Јоца Стојановић, Тома Рајковић.

За округ крагујевачки:
М. П. Блазнавац, Мијајло В. Мирковић, Ранко Јовановић, Ђорђе П. Ђоровац, Митар Катанић, Митар Шундић, Лука Васиљевић, Сима Црногорац, Аврам Радовић, Драгутин М. Ризнић, Марко Војновић, Борисав Милановић, Панта Петровић, Митар Јевтић, Ђорђе Обрадовић, Василије Радовановић, Јован Стевановић, Мијајдо Пауновић, Милош Жарић, Марко А. Глишић, Милан Вукашиновић, Аксентије М. Ђорђевић, Радован Маричић, Анта Пантић, Стојан Ђуричић, Радосав Радић, Димитрије Прокић, Петар Лекић, Тодор Мирковић, Петар Тодоровић, Радосав Милетић, Милован Ратинац, Јевта Станковић, Јанко Баџаковић, Милан Алтушевић, Илија Вукмировић, Радоје Недић.

За округ крајински:
Димитрије Нинић, Преда Димитријевић, Јован Ђорђевић, Милија Николић, Јован Мишић, Димитрије Миловановић, Илија Аврамовић, Милош Антић, Ђорђе С. Мокрајан, Радул Поповић, Георг Поповић, Миљко Живковић, Јоца Грновац, Станко Јовановић, Лазар П. Владисављевић, Милорад Василић, Марко С. Банковић, Тенка Никодић, Младен Пауновић, Крста Крстић, Станоје Рајичић, Сандул Кошуљан, Динул Николајевић, Мита Николић, Недељко Стојадиновић, Динул Мојсиловић, Петар Радуловић, Сава Николић, Живко Грујић, Јован Труић, Милосав Танић, Гица Ђорђевић.

За округ крушевачки:
Гаврило Протић, Стојан М. Бркић, Станоје Николић, Иван Обрадовић, Јосиф Поповић, Цветко Минић, Милан Ћирковић, Никола Павловић, Милија С. Поповић, Павле Поповић, Симеон Максимовић, Сима Милошевић, Сава Марковић, Василије Поповић, Паун Милошевић, Петар Басајловић, Милоје Вулић, Мијајло Обрадовић, Смиљко Ћирић, Сима Миленковић, Милић Савковић, Вукојица Павловић, Јован Антић, Агатон Дражовић, Ђорђе Бабић, Гаја Божановић, Милован Брђанин, Миљко Аћимовић.

За округ подрински:
Игњат Васић, Крста Протић, Сава Бојић, Димитрије Туфекџић, Петар Неговановић, Лука Солдатовић, Спасоје Антонић, Цветан С. Осатовић, Антоније Прокић, Арса Гавриловић, Арсеније Гавриловић, Риста Панић, Јефрем Бешовић, Нинко Радић, Урош Полић, Витор Дамјановић, Вићентије Старчевић, Петар Станковић.

За округ пожаревачки:
Павле Радивојевић, Милан Радивојевић, Лазар Пантелић, Живко Обрадовић, Јован Стојановић, Живко Јовановић, Стеван Милићевић, Ђорђе Миладиновић, Трифун Матејић, Миладин Миљковић, Стојнћ Обрадовић, Стојан Ж. Раичић, Богдан Анђелковић, Богдан Ивановић, Сима Несторовић, Груја Милосављевић, Живко Маровић, Марко Илић, Ђорђе Стојковић, Стока Богдановић, Мита Крунић, Јеврем Ђорић, Танаско Благојевић, Живојин Тодоровић, Гавра Поповић, Милош Степановић, Коста Јоакимовић, Јован Пауновић, Атанасије Бранковић, А. С. Николајевић, Мита Стевчић, Станко Остојић, Миленко Ђурић, Станко Стефановић, Стојан Јовановић, Живуљ Јовановић, Милић Петровић, Милош Пантић, Миљко Живковић, Милоје Миленковић, Станоје Гајић, Јован Трајић, Јеврем Станисављевић, Јовица Панић, Живан Петровић, Миленко Милић, Илија Адамовић, Филип Јовановић, Петко Јовановић, Марко Тодоровић, Миладин Јовановић, Паун Лазаревић, Кирил Марковић, Гојко Димитријевић, Глигорије Симић, Стеван Богојевић, Стока Живковић, Милан Милутиновић, Боја Тошић, Сава Милојковић.

За округ руднички:
Петар Протић, Стеван Јаковљевић, Павле М. Лучић, Вујо Васић, Јеврем Борисављевић, Тодор Ракић, Тимотије Јеремић, Радоје Николић, Ђорђе Пејчиновић, Трифун Ђунисић, Тривун Новаковић, Павле Грковић, Коста Матић, Јоца Катанић, Коста Чукљевић, Мелентије Дробњаковић, Марко Радовић, Миленко Бисенић, Вујица Вукосављевић, Маринко П. Блазнавац.

За округ смедеревски:
Милутин Банић, Милутин С. Спасић, Милош Сретеновић, Јован С. Симиџић, Јаков Крупежевић, Јован Николић, Тоша С. Лукић, Гаврил Велимировић, Војин Радосављевић, Петар Банковић, Милан Топлица, Петар Марковић, Ђорђе Ствфановић, Живота Ивковић, Станко Накарић, Живан Јовковић, Јован Милићевић, Матеја Ристић, Петар Радовановић, Павле Вучковић, Милија Радовановић, Танасије Илић, Марко Поповић, Петар Нешић.

За округ ужички:
Јеремија Р. Стојанић, Петар Костић, Милан Стојић, Мићо Ковачевић, Матеја Поповић, Јеврем Шолуповић, Малиша Тодоровић, Милан Поповић, Тимотије Кнежевић, Митар Дамјановић, Петар Стевановић, Милош Станковић, Василије Ћурчић, Никола Ђокић, Филип Милуновић, Павле Бојановић, Теовило Раковић, Самчо Милојевић, Тодор Павловић, Милош Евгенијевић, Глиша Веселиновић, Милан Марић, Панта Јорганџић, Јоксим Богдановић, Сретен Мићић, Јоксим Прљовић, Деспот Вучићевић, Миле Илић, Живан Милошевић, Цветко Јевтић, Петар Рајковић, Лука Митровић, Вучић Ђеросимовић, Остоја Мојковић, Милија Атанасијевић.

За округ црноречки:
Лазар Поповић, Коста Николић, Лала Николић, Јова Младеновић, Новак Јовановић, Здравко Цакић, Милија Петровић, Лазар Симић, Никола Цоловић, Видоје Цакић, Петко Панић, Милисав Ивановић, Коста Бицуловић, Живко Станојевић, Новак Јанковић, Димитрије Јовановић, Раденко Живадиновић, Милосав Вељковић, Сибин Ристић, Рака Протић, Јанко Кринић, Милосав Топић, Милосав Милосављевић, Милета Живковић, Симеон Стандачиловић, Крста Павловић, Никола Димитријевић, Босиок Несторовић.

За округ чачански:
Милисав Шолаић, Савко Жојић, Петар Вукадиновић, Ранисав Главоња, Владимир Хаџић, Димитрије Панић, Никола Радовановић, Сретен Протић, Стеван Ђорђевић, Димитрије Јеротић, Филип Ћосић, Милош Кнежевић, Милош Црвчанин, Живко Крстић, Јован Павловић, Владимир Поповић, Миленко Бањанац, Васидије Џода, Неша Вујовић, Милан Станишић, Алекса Митровић, Витор Стовраг, Јанко Зарић, Филип Карић, Раденко Равајловић, Василије Мићић, Сретен Поповић.

За округ шабачки:
Тодор Срдановић, Јанко Јовановић, Панта Ковић, Миле Дамјановић, Стеван Драјић, Стев. М. Топузовић, Јеврем Гавриловић, Живко Адамовић, Павле Самуровић, Сава Даничић, Василије Топаловић, Милан Кузмановић, Аврам Белић, Милан Ћирић, Илија Шуманац, Марко Анђелић, Панта Бабовић, Иван Мијајловић, Петар Вићентијевић, Никола Мандић, Милан Барјактаровић, Аврам Јуришић, Маринко Милосављевић, Иван Мајсторовић, Лаза Ђонлић, Јован Рундић, Никола Игњатовић, Јован Гуцонић, Божа Максић, Ранко Вилотић, Стеван Мирковић, Милија Ђурић.

За округ ћупријски:
Дина Цанковић, Коста Димитријевић, Димитрије Димитријевић, Ђорђе Поповић, Милосав Ристић, Велисав Стефановић, Марко Николић, Мита Миладиновић, Марко Ђорђевић, Матеја Милорадовић, Милован Николић, Милован Радошевић, Милисав Грбић, Стеван Савић, Милан Јовановић, Радивоје Рајић, Лазар Дулић, Мијајло Радивојевић, Маринко Петровић, Димитрије Илић, Милан Савић, Д. X. Манојловић.

Препоручујемо свима нашим министрима, да овај устав обнародују и о извршењу се његовом старају; властима пак заповедамо, да по њему поступају, а свима и свакоме, да му се покоравају.

На Петров-дан (29. Јунија) хиљаду осам стотина шесдесет девете године, у Крагујевцу.

(М. П).

Видио и ставио државни печат,
чувар државног печата,
министар правде,
Ђ. Д. Ценић с. р.

М. П. Блазнавац с. р.
Јов. Ристић с. р.
Јован Гавриловић с. р.

Председник министарског савета,
министар правде,
Ђ. Д. Ценић с. р.

Министар унутрашњих дела,
Рад. Милојковнћ с р.

Мннистар фннанције,
Панта Јовановић с. р.

Министар војни,
Ј. Бели-Марковић с. р.

Министар просвете и цркв. дела,
Д. Матић с. р.

Заступник министра грађевина,
министар војни,
Ј. Бели-Марковић с р.

Заступник министра иностраних дела,
министар просвете и цркв. дела,
Д. Матић с. р.

Goranko

Text

УСТАВ КЊАЖЕСТВА СЕРБИЈЕ.

С У Л Т А Н С К И
Х А Т И Ш Е Р И Ф,

истекши около половине Шевала 1254 (од 10/22 до 12/24 Декемврија 1838) содржавајући Устав, даровани Његоим Височеством житељима Његове
ПРОВИНЦИЈЕ СЕРБИЈЕ.

Мојему Везиру, ЈУСУФ-МУХЛИС-ПАШИ
(да би он био прослављен!) и

Књазу Народа Сербског МИЛОШУ ОБРЕНОВИЋУ
(да би његов конац био шчастлив!).

По сили преимушчества и свобода, даровани житељима моје ПРОВИНЦИЕ СЕРБИЈЕ за њину вјерност и њину приврженост, и по содржанију више Царски Хатишерифа, истекши раније и под различнима датумима од моје стране, показалосе нуждним, даровати овој Провинцији једно внутрење Правленије и један национални Устав постојан, особени и преимушчествени, под условијем, да Серби исполњавају точно у будушче дужности, вјерности и покорности, и да плаћају исправно на прописане термине мојој високој Порти данак, ког је плаћање опредјелено и закључено.
1.

Сходно дакле ограническому Уставу, који ја дајем Народу Сербскому, достоинство Књаза дано је Твојему лицу и Твојој фамилији за награжденије Твоје вјерности и твоје привржености, и по содржанију Царског берата, који си Ти раније примио.
2.

Внутрење Правленије Земље вовјерено је Твојим вјерним старанијама, и 4,000 кеса прихода годишњег опредјелене су за Твоје собствене трошкове.
3.

Ја Ти налажем у исто време:

а,) наименованије разни Чиновника Провинције;

б,) извршеније уредба закона заведени;

в,) верховно повелителство над војскама гарнизона, нужднима за полицију и за предохраненије доброг поредка и мира Земље од сваког нападенија и сваког нарушенија;

г,) стараније о предопредјеленију и покупленију терета и налога јавни, сирјеч обшченародни;

д,) издавање свима Званичницима и Чиновницима Провинције налога и наставленија уредбени, која би била нуждна;

е,) поступак извршенија казни, на које буду осуђени кривци по уредбама, и дајем Ти право, прашчати са изјатијама сходнима, или и умекшавати казни.
4.

Овој моћи Теби повјереној сушчој, Ти ћеш сљедователно имати право совершено, за добро правленије Земље и житеља, ког су дужности на Тебе возложене, избрати, наименовати и поставити три лица, која, постављена под Твојим налозима, сочињават' ће централно правленије Провинције, и занимат'ћесе једно дјелама внутрењима, друго финанцијом, и треће руководством спорни дјела Земље.
5.

Ти ћеш Теби устроити једну особену Канцеларију, која ће бити под управленијем Твог Мјестобљуститеља, Представника, кому ћеш Ти наложити, издавати и паспорте и управљати сношенијама, суштествујућима између Срба и Власти инострани.
6.

Образоват'ћесе и устроити један Совјет, састављен из Старјешина и најважнији између Серба. Число Членова овог Совјета бит'ће 17, између који један бит'ће Предсједатељ.
7.

Онај, који није Сербин рођењем, или који не би био примио качество Сербина по уредбама; који не би био стигао возраст од 35 година; или који не притјажава добара недвижими, неће моћи сочињавати част Совје-та народног, ни бити считајем у число његови Членова.
8.

Предсједатељ Совјета као и Членови, бит'ће избрани Тобом, под условијем, да они буду совршено познани између њиови сограждана, својом способностију и својим качеством честног човека, да су учинили какве услуге својему отечеству, и заслужили одобреније обшче.
9.

После избора Членова и њиног наименованија, и пре њиовог входау дужности, сваки од њи, и сви, почињајући од Тебе, положит'ће заклетву у руке Митрополита, којом се они завјешчавају, не чинити ништа противно интересима народа; дужностима, које су им наложене њиовим званијама; дужностима њиове совјести, ни мојој Царској вољи.
10.

Јединствено дјело Совјета бит'ће; расуждавати о јавним интересима народа, и Теби чинити своје услуге и своје споможеније.
11.

Никаква уредба неће моћи бити примљена, и никакав налог неће моћи бити сабран, без да би он најпре и предходително од Совјета одобрен и примљен био.
12.

Плата Членова Совјета бит'ће опредјелена Тобом са согласијем обшчим и начином сходним, и кад њиова совокупленија буду устројена у мјесту централног правленија Књажества, круг њине дјејателности бит'ће ограничен и сведен на предмете сљедујуће:

а,) разсуждавати и рјешавати вопросе и точке касателно уредба и закона Земље; Правосудија; данка, и прочи дајанија;

б,) опредјелити плате и награжденија свију Званичника земаљски, као и постављати нова званија, ако би се у том потреба дала почувствовати;

в,) прорачунити трошкове годишње, нуждне за правленије земаљско и разсуждавати о средствима најприличнијима и најсходнијима за налагање и купљење дајанија, којима застираће се плаћање приходом расхода;

г,) и на посљедак разсуждавати о сочиненију једног закона, који опредјељава число, плату и правило службе воинства гарнизона земаљског, опредјељеног за обдржаније доброг поредка и спокојства.
13.

Овај Совјет имат'ће право, дати устроити пројект са изложенијем побужденија за какав закон, који се њему полезан видио буде, и Теби га представити, ставившим Предсједатељу и Секретару Совјета на њему подписе своје, свагда међу тим под условијем, да тај закон никоим начином не носи дирање у закона права господствованија моје високе Порте, која је Господар Земље.
14.

У вопросима, који ће бити разсуждавани у Совјету, примит'ће се рјешеније оно, које буде имало за себе вишество гласова.
15.

Совјет имат'ће право, захтјевати сваке године у Марту и Априлију от три предпоменута Попечитеља извод њиови дјела за теченије године, и прегледати њиове рачуне.
16.

Ова три висока Сановника, Попечитељи Внутрењи Дјела, Финанције и Правосудија, као и Попечитељ Твоје Канцеларије, за време, докле исполњавају своје дужности, засједават'ће у Совјету, положивши најпре заклетву.
17.

Они 17 Членова Совјета неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код моје високе Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредба земаљски.
18.

Бит'ће избран и наименован између Серба један Капу-Ћехаја, који има пребивати постојано при мојој високој Порти, и отправљати дјела Народа Сербског сходно мојим намјеренијама Царским, и уредбама и свободама националним Сербије.
19.

Дјела Полиције, Карантина, издавање налога Књажески властима Окружија Земаљски, управленије заведенија обшчеполезни и пошта; содржаније велики друмова; и извершеније уредба касателно воинства гарнизона земаљског, све ово принадлежат'ће Сановнику, опредјеленому за дјела внутрења.
20.

Онај, што му је наложено управленије Финанције, имат'ће прегледати рачуне; гледати, да процвјета трговина; чувати и управљати приходе обшченародње, који число бит'ће опредјељено законима Земље; старатисе, да се ставе у извершеније закони устројени у призрјенију трговине и дјела финанцијални; плаћати расходе земаљске по рачунима, сочињенима од прочи Сановника; он ће се старати, да се сочини списак добара јавни и приватни, као и добара недвижими како земаљски тако и правитељствени, и о обдјеланију руда и шума, као и о прочима дјелама, која се односе к његовој Канцеларији.
21.

Попечитељ опредјелени за руководство Правосудија, имајући у својима својствама и Министерство обшченароднога воспитанија и распространеније наука, има набљудавати, да ли су пресуде, које су учињене, извршене или нису; примати и рјешавати жалбе, које би подане биле против Судија; увјераватисе о качествама они, који су опредјелени, исполњавати правду; и дати себи представити од њи свака три мјесеца списак свију процеса, који ће бити били суждени у теченију овога времена; старати се о стању и опредјеленију апсова, и уводити ји у боље стање.
22.

Он ће се занимати такође са изображенијем обшченародни права, устројеније нови Школа, и с ободренијем обученија нуждни вјежества. Он ће имати надзираније над болницама и прочима обшчеполезнима заведенијама, и ставит'ће се у преписку са управитељима церковнима, за устроити све, што се тиче Закона, Богослуженија и Церкве.
23.

Лице страно, које није рођен Сербин, или које не би национално примило било качество Сербина, неможе занимати ни једно од гореописана три мјеста.
24.

Ова три Попечитеља бит'ће независими један од другог у упражненију њини взаимни дужности, без да један буде подчињен другому, и они ће имати сваки своју Канцеларију одјелену.
25.

Одјеленије сваког од њи бит'ће раздјелено на више бироа и сјеченија, и свако званично писмо, проистичуће од сваког из њи по дјелу државному, морат'ће бити снабдјевено њиним надлежним подписом; и сверху тога никакво дјело, које би се тицало бироа њине взаимне зависимости, неће моћи получити свог извршенија, без да је предходително противоподписано чрез Началника бироа; и тако исто никакав налог, никакво дјело неће моћи получити извршенија, без да је најпре уведено и урегистрирано у књиге тог истог бироа, чијег су происхожденија.
26.

Три Попечитеља имат'ће у Марту и Априлију сваке године чинити извод свијудјела, која су вођена у њинима собственима Канцеларијама, и у онима, које су њима подчињене, са једним изложенијем доказателним, и представити га, снабдјевена њинима печатима и њинима подписима, као и подписом Началника сјеченија, на испит Совјета Провинције.
27.

Моја нарочна воља јест, да житељи Сербије поданици моје високе Порте, буду зашчишчени у њинима добрама, њиним лицама, њиовој чести и њиовом достоинству, и ова иста воља Царска противна је тому, да какво лице, буди које, без суда буде лишено своји права граждански, или да буде изложено каквому гоненију или казненију каковом му драго, и за то је суждено за сходно законима обшчествени потреба, и началама правде, устројити у Земљи више родова Судова, за казнити кривце, или за дати правицу свакому лицу јавному или приватному, сходно уредбама, имајући призрјеније на право и оправданије, или на против на погрјешке и повиност сваког предварително Судом једним доказане.
28.

Сљедователно никакав Сербин неће моћи бити причастан новчаној, или и каквој другој казни тјелесној или глоби, т. ј. одкупленију каштиге, пре него што сходно гласу Закона он не буде суђен и осуђен пред Судом каквим. Ови Судови имат'ће, сходно Закону, испитивати дјела спорна и парница трговачки, и испитивати и судити рјешително кривице и преступленија, но ни у каквом случају неће се моћи налагати ил и изрицати казна конфискације добара.
29.

Дјеца и сродници кривца неће бити отвјетни за кривицу њиови родитеља, нити казњени за њи.
30.

Три Суда установљена су у Сербији за испуњеније Правосудија. Перви бит'ће устројен у Селама, састављен из Старјешина мјестни, и назван „Суд Примирителни". Други бит'ће Суд првог степена, намјештен у сваком од 17 Окружија, из који се состоји Сербија. Трећи бит'ће Апелациони у главном мјесту Правитељства.
31.

Суд Примирителни сваког Села состављат'ће се из једног Предсједатеља и два Члена, изабрани од житеља мјестни, и ниједан од ови Судова Селски неће моћи судити један предмет већи од 100 гроша. Они такође неће моћи извршавати казни, које би превасходиле затвор од 3 дана и 10 удараца штапова.
32.

Парнице у њима испитиват'ће се и судити само изводно и устмено. Само пресуде остала два Суда чинит'ће се писмено. Суд Селски морат'ће шиљати к Суду Окружија, ког он сочињава част, један процес, већи од 100 гроша, и суђење каквог преступленија, које заслужује казн већу од 10 удараца штапова, и тужитеља и бранећег се.
33.

Суд Окружија, који је дужан судити парнице у первом степену, бит'ће састављен из једног Пресједатеља, три Члена и довољног числа Писара.
34.

За Предсједатеље и Членове Суда первог степена, они, који не буду стигли возраст од 30 година, не имају права наименовани бити.
35.

Овај Суд имат'ће право испитивати и судити како парнице спорне, тако и кривице, преступленија, и парнице трговачке.
36.

Дат'ће се термин од 8 дана свакому лицу, које изгубивши своју парницу на Суду првог степена свог Окружја, захтјело би имати приступ к Суду Апелационому, и ако за теченије 8 дана речено суђено лице не поспјеши апелирати на Суд Апелацијони, пресуда Суда Окружног бит'ће снажна и извершителна.
37.

Суд Апелациони занимат'ће се искључително само прегледањем и судењем предмета и парница, које буду већ суђене биле у Суду првог степена, и како Предсједатељ Суда Алелационог, тако и 4 Члена, који су њему придани, требају совершено да буду стари 35 година.
38.

Членови Судова Сербски морају бити рођени Серби, или прирођени сходно уредбама.
39.

Касателно парница, које се преносе од једног Суда к другому, Предсједатељ сваког Суда дужан је дати у руке тужитеља и одбранитеља извод суђења, снабдјевен његовим подписом и његовим печатом.
40.

Членови Судова Примирителни Селски не могу бити Членови остала два Суда.
41.

Кад један од Членова ова два Суда умре, избрат'ће се за његовог прејемника најстарији возрастом и службом између људи Закона, који буду већ испуњавали дужности у Судовима.
42.

Никакав Член Суда не може бити сбачен под предположенијем, да је он изступио из своји дужности, пре него што ствар буде доказана у Правосудију по уредбама.
43.

Кад Чиновници, имајући чин војени или граждански, или Свјашченици, по торжественом доказанију њине кривице у сљедствију једне законе пресуде, буду осуђени, да се казне, како се овим лицама не могу дати казни тјелесне, они ће се казнити или строгим укором, или ставленијем под затвор, или сверженијем, или на конац заточенијем.
44.

Никакав Чиновник Књажества, граждански или војени, виши или нижи, не може мешатисе у дјела предпоменута три Суда, но они само могу бити позвани за извршеније њини пресуда.
45.

Будући да је трговина у Сербији свободна: то сваки Сербин може ју упражњавати свободно, и неће се никад дозволити и најмање ограниченије ове свободе, само ако Књаз у согласију са Совјетом Земаљским времено ограниченије ког предмета трговине не нађе необходимим.
46.

Сваки Сербин, саображавајући се законима Државе, јест совршени Господар, продати своја собствена добра и собствености; располагати с њима по вољи, и остављати ји завјешчанијем (тестаментом).
47.

Он не може бити лишен овог права, развје законом пресудом једног од устројени Судова Земаљски.
48.

Сваки Сербин, који уз'има какву парницу, дужан је обратити се к Суду Окружија, у ком обитава, и он не може бити позван кромје пред Суд Окружија, у ком он има своје пребивалишче.
49.

Свака работа (кулук) укинута је у Сербији, и неће се моћи налагати работа никаквому Сербину.
50.

Трошкови, које причињава содржаније и урежденије мостова и путова, бит'ће разположени на обшчества Села, која су у околини.
51.

Тако исто, као што је Правленије централно Књажества дужно имати управленије и стараније о великима друмовима, куда пролазе поште, о мостовима, и о прочима обшчеполезнима зданијама: то и приватни дужни су знати, да је и њина ревност, и вниманије у тому необходима.
52.

Ти ћеш опредјелити у согласију са Совјетом и справедљиво наплату дневну сиромасима људима, који се занимају овима пословима, као што ћеш Ти разумјети се са Совјетом и о опредјеленију годишње постојане плате свима онима, који су намјештени по разним службама Књажества земаљског.
53.

Сваки Чиновник, који захте законим узроком изступити из службе, служивши неколико година, може то учинити: њему ће се опредјелити по изступленију његовом сходна пенсија, коју он буде заслужио.
54.

Свако Званије, било гражданско, било војено, било судејско, вручават'ће се у Сербији Указом Књаза, под условијем, да сваки Чиновник почне с почетка од нижи степена, и буде постепено и после надлежног опита намјештен на степене више.
55.

Људи од закона, имајући званија Судејска, неће моћи нигда променути службу, ни получити мјеста другкуда, кромје у Судовима, и бит'ће дужни занимати се искључително у свом усовршенствованију у части Судејској.
56.

Никакав Чиновник, ни граждански, ни војени, не може, ни само привремено, намјештен бити у Судовима.
57.

Будући да су Серби, платежни поданици високе Порте, Христијани Закона Греческог, иначе названог Церква Восточна, Ја сам даровао народу Сербскому пуну свободу, упражњавати обичне церемоније закона њиовог, и избрати између себе са Твојим содејствијем и Твојим надзиранијем њиове Митрополите и њиове Епископе, под условијем да они по духовному чиноположенију буду подчињени духовној власти Патријарха, сједећег у Константинопољу, који се сматра као Началник овог Закона и Синода. И као што је сходно преимушчествама и свободама, дарованима издревле Христијанима, житељима Царства Отоманског од завладјенија, да Началници Свјашченства совершеним образом управљају дјелама Закона и Церкве, (у колико то не би дирало у дјела политическа), равно, као што су опредјелена награжденија од стране Народа њиним Митрополитима, њиним Епископима, њиним Игуменима и њиним Свјашченицима, побожним заведенијама, принадлежећим Церкви: тако исти пропис бит'ће набљудаван у призренију содржанија и достоинства Митрополита и Епископа, који се налазе у Сербији.
58.

Опредјелит'ће се у Сербији мјеста за совокупленије особеног Совјета Митрополита и Епископа, за учреждавати дјела закона; дјела Митрополита, Епископа и Свјашченика; и дјела, касајућасе Церкви Земаљски.
59.

Као што су Спахилуци, Тимари и Зијамети у Сербији укинути, тако се овај стари обичај неће никад наново тамо уводити моћи.
60.

Сваки Сербин, велики и мали, подложање плаћањуданка и дајанија. Серби Чиновници, постављени по службама Земаљскима, плаћат'ће њиову припадајућу част по соразмјерију добара и земаља, које притјажавају; Духовенство само бит'ће изјато од данка.
61.

Будући је Сербија састављена из 17 Окружија, и свако Окружије содржава по неколико Срезова, који су опет састављени из више Села и Обшчества: то ће сваки Началник Окружија имати по једног Помоћника, једног Писара, једног Казначеја и проча лица, која би била нуждна.
62.

Началници Окружија занимат'ће се извршенијем налога, који ће им долазити од стране централног Правленија Књажества, тицајући се свију дјела внутрењег Правленија, односећи се к њиовим дужностима; они ће се ограничавати у налагању и опредјеленију дајанија списцима, које ће они получавати од управленија Финанције, и они неће се мјешати у распре, које у њиним Окружијама може произвести плаћање налога, но они ће се задовољити посланијем проистекши распра и парница к Суду Окружному, задржавајући себи само извршеније пресуде Судејске.
63.

Началник Среза употребит'ће стараније своје, да би предохранити добра и земље Села од сваког нападенија, и да би зашчишчавати народ од злохотника, скитница и разврашчени.
64.

Он је дужан прегледати паспорте свију лица која долазе у његов Срез, или која из њега излазе.
65.

Он не може држати у затвору никога дуже од 24 сата, но он ће шиљати к Суду Окружному распре и парнице, које би се могле породити у његовом Срезу, и обратиће се к Началнику Полиције Окружне, ако ова дјела у Полицију спадају. Сверху тога он је дужан надзиравати над Судовима Примирителнима Села, и чувати се добро, да се не мјеша у дјела Церкви и Школа Селски, и да не дирне у приходе и земље, које зависе од други побожни заведенија. За добра земље и собствености, опредељене Церквама, варошицама, житељима и обшчеполезним заведенијама, као и за добра, принадлежећа приватним као собственост, даће се сваком поособ доказатељства (документи, то јест Тапије) потврждавајуће право притјажанија, и које ће бити уписане у Канцеларијама земаљскима.
66.

Никакав Сербин вообчте и без изјатија не може бити гоњен ни узнемираван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и осуђен пред Судовима.

Устроившеј и утврдившеј мојеј вољи Императорској Уставе горе поменуте, сочињен је нарочно овај Императорски Ферман, да Ти се сообшчи, и послан Ти је, украшен мојим сјајним Хатом Царским.

Ја Ти налажем дакле, бдити како у внутрености тако и у вњешности над безбједностију те Провинције Царске, над којом повелитељство дао сам Теби и Твојој фамилији само подтим нарочним условијем, да слушаш и подчињаваш се налозима, истичућим од Моје стране; употребљавати силе Твоје за изабрати средства ко осигуранију њеног благоденствија, као и спокојствија и мира њени житеља; Ја Ти налажем к тому, да уважаваш стање, чест, чин и службе сваког; да бдиш најпаче о том, да точке и условија уставна горе изложена буду извршивана у цјелости и за свагда, полагајући тако сву ревност Твоју, да прибавиш Мојој личности молитве и благослове свију класа житеља земаљски, и да потврдиш и оправдаш тим образом повјереније и благоволеније Царско к Теби. - Ја налажем равним начином свима Сербима вообшче, да се подчињавају свима налозима Књаза, соображавајућима се Уставима и заведенијама земаљским, и да се соображавају старателно пристојностима нуждним. - Ја налажем, да овај Царски Хатишериф буде обнародован, да народ о њему свједјеније получи, да сваки, пронзнут више и више признателностију, за ова дарованија и благодјејанија дарована свима равно Мојом шчедротом Царском, влада се у сваком обстојателству тако, да заслужи моје одобреније, и да точке предстојећег Устава буду извршиване од слова до слова и за свагда, без да би се могло ни у какво време њима противошествовати.

И Ти такође, мој Везиру! имаћеш га разумјена, и сојузит'ћеш силе Твоје са силама Књаза, ко точному и строгому извршенију точки предстојећег Императорског Фермана.

Goranko

Text

УСТАВ КЊАЖЕСТВА СЕРБИЈЕ.

издан
и заклетвом потврђен
О СРЕТЕНСКОЈ СКУПШТИНИ 1835 ГОД.
У Крагујевцу.

Содержаније:
Садржај
Глава прва. Достоинство и простор Сербије.

1) Сербија је нераздјелно, и у прављенију свом независимо Књажество по признанију Султана МАХМУДА Другога, и Императора НИКОЛАЈА Првога.

2) Сербија дјели се на разна Окружија, а Окружија на Срезове и Обштине. Границе и имена први могу се законом и мјењати и дотеривати на округ.
Глава друга. Боја и грб Сербије.

3) Боја народна Србска јест отворено - црвена, бјела и челикасто-угасита.

4) Грб народниj Србскиj представља Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к крсту.

Сав грб опасан је зеленим вјенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа.
Глава трећа. Власти србске.

5) Власти Србске јесу три:

Законодатељна,

Законоизвршитељна и

Судејска.

6) Законодатељна и законоизвршитељна власт јесу:

а) Књаз, и

б) Државниј Совјет, састављен из шест Попечитеља поједини и раздвојени струка дјела народни, какоти: Правосудија, внутрењи дјела, финансија, инострани дјела, војени дјела, и просвјештенија, и из неопредјељеног числа државни Совјетника и Предсједатеља Совјета с главним Секретаром Совјета.
Глава четврта. О законодавству и о начину, како га ваља водити вообште.

7) Законодавство сачињава и издаје све законе и уредбе вообште, ил' се они и оне касале свега народа, или само једне части његове; оно сачињава и издаје устројавање свију остали власти и обштенародни заведенија.

8) Никакав закон не има повратне силе.

9) Закон о располагању данка на народ за сваку годину не може се издати без одобренија народне скупштине, која ће се тога ради сваке године сазивати и која ће састављена бити из сто најодабранији, најразумнији и народно повјереније највећма заслужујући депутата.

10) Сваки закон и уредба законодатељне власти обнародоваће се од државнога Совјета под именом Књаза.

У вступленију сваког закона и уредбе надписаће се овако:
Н. Н. Књаз Србски,

По преслушанију државнога Совјета, закључујем следујуће:

а на дну подписаће се предсједатељ државнога Совјета, надлежни Попечитељ и главни Секретар Совјета. На којим обнародованијама не има свију ови правила, она нису закона, и не треба да се набљудавају.

11) Попечитељи предлажу државному Совјету законе и уредбе, сваки по струци, која је кому повјерена.

12) Совјет прегледа попечитељска предложенија у својим засједанијама, и подноси ји Књазу на одобреније.

13) Књаз издаје рјешеније своје о предложенијама државнога Совјета најдуже двадесет дана после полученија њиног, већ ако Књаз за нужно нађе, позвати к себи Совјет, и посовјетоватисе с њим о истим предложенијама и тим се рјешеније отегне.

14) Књаз има право не одобрити сваког закона и уредбе одма, како му ји поднесе државни Совјет први и други пут. Но почем му их поднесе и трећи пут с новим и исцрпљеним доказатељствама, која не иду на пагубу народа или противу устава државнога, онда ји Књаз одобрава; у противном случају пак неодобрава ји.
Глава пета. О Књазу сербском.

15) Лице Књаза Србског свето је и неприкосновено; Књаз неотговара ни за какво дјело владјенија ни правленија, за која одговарају остале власти Србске, свака по свом отдељенију; зато не може нико ни тужити ни судити Књаза Србскога за иста дјела, већ нек тражи поменуте власти, којима је свакој отређено своје дјело.

16) Књаз Србски глава је државе. Њему пристоји право, по преслушанију државнога Совјета, давати законе и уредбе и извршивати их посредством надлежни Попечитеља разни струка дјела народни, и именовати све власти и све чиновнике Србске.

17) Књаз има право помиловати кривце, и олакшавати и праштати им отсуђене казни.

18) Књаз има право предлагати државному Совјету законе и уредбе, о којима да се он совјетује, и даје му мњенија своја.

19) Књаз има право држати при себи ради совјетовања у свом кабинету и под именом: „Књажескога Совјета“ више лица, која сам нађе за најспособнија и најдостојнија; но та лица не могу у исто време бити и членовима државнога Совјета.

20) Књаз има право давати одличија и благородство.

21) Књазу пристоји право, уређивати домом својим по свом промотренију у женитби својој, и синова своји и у удатби кћери своји по гласу 38. члена овог Устава.

22) Књаз и членови фамилије Књажеске ослобођени су од давања данка на куће и зданија, у којима пребивају; но плаћају на остало непокретно своје имање данак и налоге казни народној, као и остали народ.

23) Књаз Србски насљедствен је са отца на најстаријега сина, докле год траје праве и најближе мушке Књажеске врсте, тако, да увјек најстарији син покојнога последњега Књаза, и најстаријега његова сина син сљедују.

24) У случају, ако неби остало никаквога мушкога насљедника иза најстаријега сина покојнога Књаза, то прелази право насљедства на његова брата и његове мушке насљеднике и опет по праву првородства.

25) У случају, ако би са свим нестало мушке врсте насљеднога Књаза, то прелази насљедство на мушку врсту кћери Књажеске, и опет с најстаријега члена женске врсте на најстаријега сина по гласу члена 23.

26) Овим редом ићи ће насљедственост с оца на најстаријега сина по гласу Берата Султана Махмуда Другога, и у фамилији садашњега Књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића.

27) У случају изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића, прелази насљедственост Књажескога достојинства на најстаријега сина најближе и најстарије врсте кћери от фамилије Обреновића тако, да последњи Књаз от мушке фамилије Обреновића с одобренијем државнога Совјета и народне Скупштине посини и природи, ако је на страни, по праву првородства, најстаријега сина исте женске врсте.

28) Ако ли би и мушкарци женске врсте садашње Књажеске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога, наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажескому.

Гди би пак последњи Књаз от садашње Књажеске фамилије Обреновића изоставио, то учинити, а оно државни Совјет, и Скупштина народа бирају најспособнијега и најдостојнијега мужа између себе, и моле обштенародно Султана, да призна и потврди њега у насљедственом достојинству Књаза Србскога сходно Берату, који је дарован Књазу Милошу Теодоровићу Обреновићу 7-га Ребјуљ-евеља 1246. године по турскому календару.

29) Књаз Србски мора бити рођени или прирођени Србин и православнога восточнога вјероисповједанија. Истог вјероисповједанија морају бити и Књагиње и жене членова фамилије Књажеске.

30) Књаз Србски постаје пунољетним, како наврши двадесету своју годину.

31) Књаз Србски не може држати столице изван Сербије.

32) Књаз и Књагиња Србска имају титулу: „Височества“. Синови и браћа Књаза и њина дјеца титулу: „Свјетли Господара“, а жене њине, снае, и кћери титулу: „Свјетли Госпођа“.

33) Малољетан Књаз стоји под туторством мајке своје и они лица из државнога Совјета, која Књаз отац у тестаменту свом одреди. Ако ли их Књаз не одреди, а оно ће их одредити државни Совјет.

Сви ови тутори малољетнога Књаза заклињу се државному Совјету, да ће испуњавати дужности своје и вјерно и точно, и воспитати малољетника у почитанију к уставу Србском и у љубави к грађанима свога Отечества.

34) У случају кад би Књаз умрео, или одрекао се достоинства, или кад би био малољетан, то поставља државни Совјет три намјестника који ће у име и мјесто Књаза управљати Сербијом по гласу овог устава и под надзиранијем државнога Совјета, кому се о том и заклети морају.

Намјестници ови заклињу се пред државним Совјетом овако: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицрм, да ћу Књазу вјеран бити; да ћу у свршивању Књажеске власти за време малољетства његова одржати устав Књажества Сербије у цјелости, нити да ћу се у најмањем чему от њега удаљивати, нити допустити кому да се удали от њега; да ћу цјелост Књажества Сербије, и обштенародну и личну безбједност бранити, и одржавати права сваког Србина, и старати се свим силама о обштенародном и понаособном благостојанију Србском; Тако ми Бог помогао!“

35) За време намјестничества овог не смје се устав овај мјењати.

36) Ако се дјелом освједочи и пред државним Совјетом и пред народном Скупштином, да је најстарији син Књаза малоуман, или због тјелесни какви недостатака неспособан к књажескому достоинству, или ако се исти син одрекне права свога на достоинство књажеско, у том случају сљедоваће за њим најстарији његов син, ако ли не има своји синова ни потомака од исти синова, а оно сљедоваће најстарији брат.

37) Синови и браћа Књаза и њини синови не имају права ступати у службу страни држава; који би то учинио, лишава се и права на насљедије и плаће, коју би другчије од Сербије получавао.

38) Синови Књажески и кћери све Књажеске фамилије, који и које би ступиле у брак, без одобрења отца и мајке и без споразумјенија државнога Совјета, с лицама другог, а не православног восточног, вјероисповједанија, губи право на насљедије Књажескога достоинства и за себе и за своју дјецу.

39) Књаз Србски и Књагиња Србска са својом дјецом, а и браћа Књажева са својом дјецом примаће за живота свог, а по смрти њиној фамилије њине за ужитак свој из казне народне годишњу плаћу, коју са државним Совјетом, и са народном Скупштином при ступању сваког новог Књаза на достоинство своје уговоре.

40) Кад Књагиња Србска обудови, прима до смрти своје из казне народне пристојну пенсију. А млађа Књагиња не прима за живота старе ништа од народа, но кад удова умре, онда прелази плаћа њена на младу Књагињу, као на супругу владајућега књаза.

41) У случају кад би стали синови Књажески женитисе, то казна народна приноси насљеднику Књажескому и осталим синовима Књажеским, кћерима Књажеским пак при удадби њиној свакој по једну суму новаца један пут за свагда на дар.

42) Књаз Милош Теодоровић Обреновић прима сваке године за живота свога из казне народне и на квите по сто иљада цесарски талира плаће, а двадесет иљада талира на одржаније свога двора.

Браћи Књаза Милоша: Јовану Теодоровићу Обреновићу и Јефрему Теодоровићу Обреновићу даваћесе за живота њина и преимушчествено за заслуге њине о народу Србскому из казне народне, свакому, по десет иљада талира пенсије, а по смрти њиној синовима и фамилијама њиним по пет иљада цесарски талира.

43) У столичному мјесту сазидаћесе о обштенародном трошку пристојни дворови за пребивање Књаза Србскога.

Дворови и баштине, које Књаз Милош Теодоровић Обреновић и браћа Његова у ово време имају у разним Сербије окружијама, јесу законо имање њино и њини потомака.

44) Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне цркве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“ - По овој заклетви вјенчавасе на достоинство Књажеско и миропомазује се.
Глава шеста. О државном Совјету.

45) Државни Совјет Србски највиша је власт у Сербији до Књаза.

46) Државни Совјет чува, да никакав Србин, ког му драго чина, неповреди и ненаруши устава Књажества Сербије.

47) Државни Совјет мотри и чува, да се ни најмањему Србину нечини каква ни буд неправда; а гди би опазио, да се чини, а он ће поитати и у договору с Књазом уклонити исту неправду.

48) Државни Совјет руководи законодавство у свој обширности, и чува, да се ни једна струка народњи дјела не води без закони уредба, и да тим начином закон влада свим народом Србским.

49) Државни Совјет устројава законом све остале Србске власти, предписује им законом правила, по којима им ваља владатисе и мотри, да која од њи не прекорачи предписани им граница.

По тому све Србске власти, кромје Књаза, зависе от државнога Совјета.

50) Државному Совјету пристоји право, мотрити на предмете, о којима не има закона и уредбе, предлагати Књазу законе и уредбе, које налази, да су нужне Сербији и молити Га, да се прече и нужније најнајпре и приведу у дјејство.

51) Државни Совјет совјетује се и даје мњенија своја о предложенијама, која би му от Књаза дошла.

52) У случају смрти, ил' одрицанија, или малољетства Књаза држисе Совјет државни 33. и 34. члена овог Устава.

53) Државному Совјету пристоји право, предлагати Књазу лица, која су за које званије.

54) Државни Совјет орудије је, којим се Књаз разговара с народом на Скупштинама, кад му неби обстојатељства допуштала да се лично с њим види, и устмено разговори.

55) Државни Совјет има право тужити Књазу сваког свога члена, који би што скривио, или против овог устава, или против царства Султанова, или против лица Књаза Србскога, ил' вообште против користи народа Србскога.

56) Државни Совјет има право, казнити и сваког чиновника, који би што скривио против своји дужности, све по закону, који ће се још издати.

57) Истина, да се државни Совјет саставља по гласу члена 6. овог устава:

а.) из једног Предсједатеља,

б.) из шест Попечитеља поједини струка државни дјела;

в.) из државни Совјетника, и

г.) из једног главног Секретара у чину најмлађега Совјетника; но кромје тога Књаз има право, послати и синове и браћу своју у засједанија Совјета, кад наврше 18-ту годину своју, но не могу давати мњенија своји, док не наврше двадесету своју годину. Јоште има Књаз право, наименовати државним Совјетницима и остале заслужне чиновнике Србске, који би изван столичнога мјеста пребивали, и који, наименовани членовима Совјета, право имају, у њему засједавати, кад се сами нађу у мјесту столичному, или кад се позову од државнога Совјета у засједанија.

58) Отац и син, и два брата не могу засједавати у једно време у државном Совјету.

59) Књаз бира и поставља Предсједатеља државнога Совјета.

60) Попечитељи су одређени, да предуготовљавају и предлажу државному Совјету сваки по својој струци, законе и уредбе, које су нужне народу Србскому.

61) Државни Совјет мотри на предмете, о којима неима издани закона и уредба, а које Попечитељи отправљају.

62) Попечитељи настоје, да се Књазем одобрени и државним Совјетом у Сборник закона уведени закони и уредбе точно набљудавају.

63) Попечитељи стоје под одговором за све, што би сами по себи приводили у дјејство.

64) Свакому Попечитељству одређиваћесе сваке године законом суме новаца, који му требају за вођење струке поверене му.

Попечитељи отговарају за то, да су совјестно употребили отређене им суме новаца на оне потребе, које им је закон предписао.

65) Попечитељи дужни су давати сваке године обширно извјестије, сваки о својој струци, државному Совјету и Књазу, а Попечитељ казначејства и овима и Скупштини народној.

66) Књаз има право, именовати попечитеље разни струка из членова државнога Совјета, а тако и отпуштати ји; но отпуштени Попечитељ ступа у ред Совјетника државнога Совјета.

67) Књаз има право, повјерити и два отдјеленија једному Попечитељу; но у овом случају остају струке дјела одвојене једна од друге.

68) Засједанија државнога Совјета јесу тајна, и неће се држати без протокола совјетованија.

69) Рјешенија државнога Совјета имају силу, кад су у њима осим Предсједатеља најмање четири Попечитеља и четири државна Совјетника, с главним Секретаром присуствовала.

А у случају постављања тутора малољетному, и намјестничества малољетному или неспособним нађеному Књазу, у случају вјенчавања и давања заклетве новога Књаза, у случају заклињања новому Књазу, бирања новог Књаза из среде народа и држања Скупштине народне, морају бити три четвртине числа свију членова, који састављају државни Совјет.

70) Рјешенија државнога Совјета бивају по вишини мњенија; кад би мњенија членова Совјета овог била једнако подјељена, онда се рјешава предмет, по мњенију оне стране, на коју пређе Предсједатељ његов са својим мњенијем.

71) Членови државнога Совјета дужни су давати мњенија своја откровено, и истинољубно, и нелицемјерно и недати ни кому, даји даје о издаји Отечества, о нарушенију овог устава, о прикосновенију лица Књажескога, и о очевидној каквој неправди, или у засједанијама Совјета ил' пред Књазем. Који би против овога поступао, већ је сам по себи злочинац, кога треба судити и казнити по законима.

72) Државни Совјетници отговарају: за сваки совјет, који даду Књазу, за сваки свој поступак, који би противан био овом уставу, и за то, ако би пренебрегли чинити представљенија Књазу, противу чији му драго преступака, већ штеде личност чију, и дају повод или помоћ подобним преступницима.

73) Напротив тога никакав член државнога Совјета не има отговарати за давање мњенија своји о сочињавању закона ил' уредба.

74) Ако би се међу тим догодило, да би или Књаз или који државни Совјетник захтјео гонити кога члена реченога Совјета за мњеније његово о законодавству, то гоними член има право, искати суда на државному Совјету, ил' отпуста от службе, које ће му се или једно или друго дати.

75) Сваки државни Совјетник задаје Књазу при наименованију својему сљедујућу заклетву: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелимом Тројицом, да ћу вјеран бити Књазу и покоран законима, да ћу набљудавати и у цјелости држати устав државни, и да ћу давати совјете моје и радити о обштенародному добру по собственому мојему убјеђенију откровено, истинољубно и нелицемјерно, и да ћу дјело, повјерено ми, точно извршивати. Тако ми Бог помогао и његово свето Еванђелије!“

76) Устројеније и дужности државнога Совјета издаће Књаз без сваког отлагања у особитим указима.
Глава седма. Власт судејска.

77) Правосудије руководићесе и набљудавати по свему Књажеству Сербије у име Књаза, као и досад.

78) Руководство правосудија предаћесе судовима, који ће се, по обнародованију Србског законика, у три степена установити.

А засада припада оно:

а) Окружним Судовима;

б) Великом Суду у другом степену, као апелацији;

в) Совјету државном, који ће отредити једно одјеленије, као судилишче у трећем и последњем степену.

79) По свој Сербији руководићесе правосудије једнако и по једном законику Србском, који ће се како за грађанске парнице, тако и за кривице и злочинства што скорије јавно и издати и Судовима предписати.

80) Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања, власт у Сербији не има права, отвратити га од тога, ил и заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.

81) Нико не може се отети от природног свог суда и отвући другому.
Глава осма. О народној скупштини.

82) Скупштина народна састоји се из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије.

Како ће се ови депутати и по кол ико из свакога окружија бирати, докле ли званије њино трајати, отредићесе особитим законом.

83) Сваки депутат, који би се бирао за Скупштину народну, не смје млађи бити од 30 година.

84) Сваки депутат шиљесе на Скупштину народну о трошку онога, који га шиље.

85) Скупштина народна куписе сваке године по један пут о Ђурђеву дне у пуном числу на позиваније Књажескога указа, ако ли буде нужно, и више пута у години. Исто тако и отпуштасе Књажеским указом.

86) Никакав данак не може се наложити или ударити без одобренија народне Скупштине.

87) Сваки данак отређујесе само за једну годину дана. И, ако се по истеченију ове види и докаже из рачуна Казначејства државнога, да није довољан, то ће га Скупштина народна за другу годину сходно повисити, како би мањак прошле године изишао.

88) Скупштини народној дужнаје финансија давати сваке године, а на захтевање њено и пре, чисте рачуне како о приходима тако и о расходима државним.

89) Годишња плаћа Књажеска не може се, без одобренија народне Скупштине повисити, но и без одобренија Књаза неможесе умалити.

90) Народна скупштина има право, чинити Књазу и државному Совјету представленија о жалбама каквим и тегобама, и молити их, да издаду закон о тому; јављати им злоупотребленија, која би видила у правленију; и тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарушиле устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина.

91) Само народној Скупштини пристоји право, располагати данак на народ.
Глава девета. О цркви.

92) У православној восточној Србској цркви један је Митрополит Србски.

А Архијереја може бити онолико, колико буде по мложеству народа нужно.

93) Внутрење руководство цркве принадлежи Митрополиту и духовној власти, која ће се указом отредити с набљудавањем уговора, утврђени с Патријархом у Цариграду.

94) И Митрополиту и Архијерејима, колико и буде у Сербији, одредићесе плаћа из народне казне за накнаду свију досад от њи примани прихода.

Но давање парохија Свештеницима остаје Архијерејима, који ће им такове онда само давати, кад која парохија обудови.

95) Свештенству и духовенству даваће народ Србски све, што је досад уобичајено било, давати им, до друге законе отредбе.

96) Ни свештенство ни духовенство не могу имати у Сербији и другога званија. Једини Митрополит Србски и у случају потребе Архијереји Србски могу звани бити от Књаза и државнога Совјета у савјетованија о црквеним дјелима.

97) Свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског.

98) Заклињање људи, који нису православног восточног вјероиспо-вједанија, свршива се по обредима њине цркве.
Глава десета. О финансији (азандарству).

99) Српска финансија стара се о свим приходима и расходима Књажества Сербије.

100) Финансија не има права, тражити исплаћенија данка народнога, развје два пута у години, от Ђурђева дне до Митрова, и от Митрова до Ђурђева дне.

101) Финансија управља приходима от ђумрука, скела рјечки, риболова, кантара, аренда, трговачки објавленија, типографије, који су приходи народне казне, као и остали приходи, који би се по времену, а законом уводили.

102) Финансија не може издати никаквога закона о повишенију данка народнога без одобренија народне Скупштине.

103) Финансија не може заводити ни от народа купити никаквога данка за личну чију потребу.

104) Финансија не може бацати народа Србског у дуг. Ако ли би када и то нужно било, а оно да предложи и докаже Књазу, државному Совјету и народној Скупштини, да је то необходимо нужно, и да иште от њи одобреније.

105) Финансија дужна је измишљавати средства, којима би се умножили приходи земаљски, но средства та не смјеју бити на штету народа ил' противна овом уставу.

106) Финансија не има права, постављати ђумрукана на међама Окружија Србски, но само на границама страни држава и пашалика.

107) Књаз и државни Совјет поставиће главну рачунџиницу, која ће прегледати све рачуне финансије, и мотрити, да се народни новци не троше на друге потребе, развје на оне, које су Скупштином народном одобрене.
Глава једанајеста. Обштенародна права Србина.

108) Свако дете рођено у Сербији или изван Сербије, а од Србина из Сербије; сваки у време обнародованија овог устава у Србској служби у Сербији и изван Сербије налазећи се чиновник или служитељ христијанског вјероисповједанија; сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има, сматрасе за Србина, и има право, уживати србско државно грађанство.

109) Страни трговци, фабриканти, занатлије, и земљедјелци христијанскога вјероисповједанија могу придобити права грађанина Србског, почем буду у Сербији седам година дана и честно се узвладају, или почем им Књаз званије какво даде; а иностранци, заслужени о Сербији, како от Књаза писмо приме, да су прирођени Срби.

А како ће се право Србскога грађанства получити отредиће особити закон.

110) Грађанин Србски само може бити чиновником, тутором, членом обштества, и надзиратељем јавни и обштински заведенија.

111) Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег.

112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.

113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.

114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.

115) Кому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному неможесе по други пут судити за исту кривицу.

116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпостављасе Србин страному.

117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.

118) Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.

119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.

120) Но у случају, ако би правитељство Србско потребовало имање чије на обштенародну ползу, то има право, употребити га на такову, но почем даде имаоцу накнаду за њега, пошто вјештаци прецјене.

121) Свакому Србину допуштено је, селити се са покретним својим имањем у друге предјеле турскога Царства, а и у стране земље; но к тому треба да испуни законе уредбе, које ће се издати.

122) Сваки Србин дужан је плаћати сваке године законом отређени данак, от кога се нико неослобођава, и притицати к обштинским потребама при грађењу мостова и крчењу друмова.

123) Сваки Србин дужан је ићи на позивање правитељства на обрану отечества ил' у регуларну ил' у уписну војску, от који је прва увјек, а друга у особитим догађајима у служби о обштенародному трошку.

124) Србин није дужан ни каквому чиновнику кулучити, кромје Правитељству при грађењу зданија, потребни за обштенародну ползу; но и у том случају платиће му Правитељство пристојну надницу.

125) Никакав Србин не може ступити у службу страни земаља ил' примати плаће и знакова отличја от њи без допуштења Књаза свога.

126) Србин има право, тужити се вишој власти, кад би му се ниже затезале издати рјешенија у дјелима његовим.

127) Сва дјела судејска и свију остали власти и заведенија Србски отправљају се Србским језиком.

128) Сва земља, коју народ Србски има, принадлежи сваком имаоцу, као природно имање, којим може по својој вољи располагати, и које може другому продати; само мора у том случају јавитисе надлежној власти свога Обштества и Окружија, и пред њом продати ју; а после не може насељаватисе на туђу некупљену.

129) И сеоске шуме и гора досадашњи алија јесу обштенародно добро; сав народ има право, уживати ји. Нити има Правитељство, нит' икакав Старјешина, ни чиновник, ни трговац, ни сељанин, нит' икакав Србин права, заграђивати ји или забрањивати Србима из други села и окружија, да ји не уживају.

130) Награде заслуженим Отечеству људма дајусе у новцу из казне народне, а не у земљи ове или оне обштине.

131) Обштине народа Србскога имају право, захтјевати от Правитељства, да им заведе о обштенародном трошку благодјетелна заведенија за сироте, школе, болнице и контумаце. Но у том случају треба, да одреди Скупштина народна нужни трошак.
Глава дванајеста. Права чиновника.

132) Сваки чиновник стоји под одговором за све, што у кругу своје службе ради, и за точно свршавање свега, што му предпостављене законе власти предпишу да набљудава и извршује.

133) Чиновници, наименовани од Књаза, остају таквима за живота, и доклегод буду способни к званију; но нису насљедствени.

Они се могу премјештати из једнога места у друго на званије, у ком су били у првому.

Они могу се повишавати на веће званије; но не могу сбацивати се на мање или отпуштати са свим без кривице, која се неби судејски извидила и пресудила.

134) Међу тим веће власти имају право, уклонити за време от званија чиновника, на кога би пало подозреније какво. Но и ово треба да се извиди најдаље за три мјесеца, ако се подозрјева, да је чиновник учинио што у Сербији, а за шест мјесеци, ако се подозрјева, да је учинио што изван Сербије.

А за све време тог извиђања отбија му се половина плаће, коју је у званију имао, за накнаду штете, ако се догодила кому његовом кривицом.

135) Кад је званије које празно, ил' остане којим начином без чиновника; то је његова власт дужна представити државному Совјету сва лица, која су званије исто тражила и дати мњеније своје о тројици от њи, које држи за најспособније.

136) За путовање чиновника по дјелима службе и за премјештање с једнога мјеста у друго даје му се законом отређена накнада из обштенародне казне, преко законом отређене сваком плаће.

137) Старим, или због болести своје немогућим служити чиновницима, даје се из обштенародне казне и до смрти његове пенсија по закону; половина отређене званију њином плаће, ако су петнајест, сва плаћа, ако су двадесет и пет година дана безпорочно служили.

Који чиновник узиште отпуст от службе пре, него је заслужио право на пенсију, отпустићесе, но губи право на пенсију.

Књаз и Совјет, неће пренебрегнути ни сирота чиновника, него ће се за њи законом састарати.

138) Никакав чиновник не смје водити трговине, ил' радити заната сам и под својим именом.

139) Чиновник заклиње се, при полученију Књажескога наименованија, на званије, власти, која му је најближа овако: „Заклињемсе светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије точно набљудавати; да ћу све законе и уредбе предпостављени ми власти точно, совјестно, и на предписано време извршивати, и да ћу бити вјеран и покоран Књазу и покоран државном Совјету. Тако ми Бог помогао!“
Глава тринајеста. Промјене и додатци к уставу Књажества Сербије.

140) Ако се по времену и искуством докаже, да је нужно, промјенити који от вишеисчисљени членова овог устава Књажества Сербије; или да је нужно што додати к њима или отузети; то Књаз и државни Совјет Србски, да сазову Скупштину народњу, пак да јој представе и докажу нужност исту, и онда заједно с њоме или да промјене овај или онај член устава овога, или да му додаду што је нужно, ил' да отузму од њега, што је излишно ил' безпутно.

141) Но у овом случају морају бити најмање три четвртине отређенога числа Скупштине депутата народњи, и от истог числа најмање две трећине једнакога мњенија.
Глава четрнајеста. Закљученије.

142) Устав овај Књажества Сербије, от сто и четрдесет и два члена ступа у дјејство от данашњега дана и државни Совјет уводи га данас у Сборник закона.

Тако закључено и заклетвом свију подписани и све Сретенске Скупштине подтврђено у Крагујевцу Трећега Февруарија иљаде осам стотина и тридесет пете године от Рождества Христова.

(М.П.)

Милош Т. Обреновић
Књаз Србски.
По повеленију Његовога Књажескога
Височества
Јефрем Обреновић.

(Следују подписи браће Књажеске. Депутата свију окружија Сербије, свештенства и духовенства и /текст нечитак/... Совјета Србског.)

Goranko

Text

У ИМЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА

ПЕТРА I

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ И ВОЉИ НАРОДНОЈ
КРАЉА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

МИ

АЛЕКСАНДАР НАСЛЕДНИК ПРЕСТОЛА

ПРОГЛАШУЈЕМО И ОБЈАВЉУЈЕМО СВИМА И СВАКОМЕ, ДА ЈЕ УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА САЗВАНА УКАЗОМ ОД 7. СЕПТЕМБРА 1920. ГОДИНЕ ЗА 12. ДЕЦЕМБАР 1920. ГОДИНЕ У ПРЕСТОНОМ ГРАДУ БЕОГРАДУ, НА LXII. РЕДОВНОМ САСТАНКУ 28. ЈУНА 1921. ГОДИНЕ НА ВИДОВ-ДАН РЕШИЛА И ДА СМО ПОТВРДИЛИ И ПОТВРЂУЈЕМО

УСТАВ

КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА
И СЛОВЕНАЦА

који гласи:

ОДЕЉАК I.
Опште одредбе

Члан 1.

Држава Срба, Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија.

Службени је назив државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Члан 2.

Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменице; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец.

Државна је застава плава, бела, црвена, у водоравном положају према усправном копљу.

Члан 3.

Службени језик Краљевине је српско-хрватски-словеначки.
ОДЕЉАК II.
Основна грађанска права и дужности

Члан 4.

Држављанство је у читавој Краљевини једно. Сви су грађани пред законом једнаки. Сви уживају једнаку заштиту власти.

Не признаје се племство ни титуле, нити икаква преимућства по рођењу.

Члан 5.

Ујемчава се лична слобода.

Нико не може бити узет на одговор, нити бити притворен, нити иначе ма од кога бити лишен слободе, осим у случајевима које је закон предвидео.

Нико не може бити притворен за какву кривицу без писменог и разлозима поткрепљеног решења надлежне власти. Ово решење мора се саопштити лицу, које се притвара, или у часу притварања, или, ако то није могућно, најдаље у року од 24 часа, од часа притварања. Против решења о притварању има места жалби надлежном суду у року од три дана. Ако у овом року не би било жалбе, истражна власт мора решење послати суду у року од 24 часа. Суд је дужан донети своју одлуку у року од два дана, од дана пријема решења. Решење судско је извршно.

Органи власти, који би скривили против ових одредаба, казниће се за незаконито лишење слободе.

Члан 6.

Никоме не може судити ненадлежан суд.

Члан 7.

Нико не може бити осуђен, док не буде надлежно саслушан, или законитим начином позван да се брани.

Члан 8.

Казна се може установити само законом и применити једино на дела, за која је закон унапред рекао, да ће се том казном казнити.

Члан 9.

Смртна се казна не може установити за чисто политичке кривице.

Изузимају се случаји извршења или покушаја атентата на личност Владаочеву и чланове Краљевског Дома, за које је одређена смртна казна у кривичном закону.

Изузимају се осим тога и случајеви, у којима је, уз чисто политичку кривицу, учињено још неко кажњиво дело, за које је у кривичном законику одређена смртна казна, а такође и случајеви, које војни закони казне смртном казном.

Члан 10.

Ниједан грађанин не може бити изгнан из државе. Он се не може протерати у земљи из једнога места у друго, ни заточити у једноме месту, осим у случајевима које је закон изречно предвидео.

Нико се не може, ни у ком случају, протерати из свог завичајног места, без судске пресуде.

Члан 11.

Стан је неповредан.

Власт не може предузети никакво претресање ни истраживање у стану грађана, осим у случајевима које је закон предвидео и начином како је закон прописао.

Пре претреса дужна је власт предати лицу, чији се стан претреса, писмено решење истражне власти, на основу којега се предузима претрес. Против овога решења има места жалби првостепеноме суду. Али жалба не задржава извршење претреса. Претрес ће се вршити увек у присуству два грађанина.

Одмах по свршеном претресу власт је дужна предати лицу, чији је стан претресан, уверење о исходу претреса и потписати списак ствари одузетих ради даље истраге.

Ноћу могу полицијски органи ући у приватан стан једино у случајевима преке нужде као и онда, кад буду из стана у помоћ позвани. Томе раду власти присуствоваће представник општине или два призвана грађанина, осим у случајевима призивања у помоћ.

Органи власти, који би скривили против ових одредаба, казниће се за незакониту повреду стана.

Члан 12.

Ујемчава се слобода вере и савести. Усвојене вероисповести равноправне су пред законом и могу свој верозакон јавно исповедати.

Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере. Нико се не може ослободити својих грађанских и војних дужности и обавеза позивајући се на прописе своје вере.

Усвајају се оне вере, које су у ма ком делу Краљевине већ добиле законско признање. Друге вере могу бити признате само законом. Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове и управљају својим закладама и фондовима у границама закона.

Нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда. Нико није дужан да суделује у верозаконим актама, свечаностима, обредима и вежбама, осим код државних празника и свечаности и у колико то одреди закон за особе, које су подложне очинској, туторској и војној власти.

Усвојене и признате вере могу одржавати везе са својим врховним верским поглаварима и ван граница државе, у колико то траже духовни прописи појединих вероисповести. Начин, како ће се те везе одржавати, регулисаће се законом.

У колико су у државном буџету предвиђени за верозаконе сврхе издаци, имају се делити међу поједине усвојене и признате вероисповести сразмерно броју њихових верних и стварно доказаној потреби.

Верски представници не смеју употребљавати своју духовну власт преко верских богомоља или преко написа верског карактера или иначе при вршењу своје званичне дужности, у партиске сврхе.

Члан 13.

Штампа је слободна.

Не може се установити никаква превентивна мера која спречава излажење, продају и растурање списа и новина. Цензура се може установити само за време рата или мобилизације и то за ствари законом унапред предвиђене. Забрањује се растурање и продавање новина или штампаних списа, који садрже: увреду Владаоца или чланова Краљевског Дома, страних државних поглавара, Народне Скупштине, непосредно позивање грађана да силом мењају Устав или земаљске законе, или садрже тешку повреду јавнога морала. Али у тим случајевима, власт је дужна за 24 часа по извршењу забране спровести дело суду, а овај је дужан такође за 24 часа оснажити или поништити забрану. У противном случају сматра се, да је забрана дигнута. Редовни судови одлучују о накнади штете независно од судске одлуке о поништењу забране.

За кривице штампом учињене одговарају: писац, уредник, штампар, издавач и растурач. Нарочитим законом о штампи одредиће се, кад ће и у којим случајевима које од напред побројаних лица и на који начин одговарати за кривице штампом учињене. Све кривице штампом учињене судиће редовни судови.

Члан 14.

Грађани имају право удруживања, збора и договора. Ближе одредбе о томе донеће закон. На зборове се не може долазити под оружјем. Зборови под ведрим небом морају се пријавити надлежној власти најмање 24 часа раније.

Грађани имају право удруживати се у циљевима који нису по закону кажњиви.

Члан 15.

Грађани имају право молбе. Молбу може потписати један или више њих, као и сва правна лица. Молбе се могу подносити свима властима без разлике.

Члан 16.

Наука и уметност слободне су и уживају заштиту и потпору државе.

Универзитетска настава је слободна.

Настава је државна.

У целој земљи настава почива на једној истој основи, прилагођавајући се средини којој се намењује.

Све школе морају давати морално васпитање и развијати држављанску свест у духу народног јединства и верске трпељивости.

Основна је настава државна, општа и обавезна.

Верска настава даје се по жељи родитеља, односно старалаца, подвојено по вероисповестима, а у сагласности са њиховим верским начелима.

Стручне се школе отварају према потребама занимања.

Државна се настава даје без уписнине, школарине и других такса.

У колико ће приватне школе и поједине врсте њихове и под којим погодбама бити допуштене, одредиће се законом.

Све установе за образовање под државним су надзором.

Држава ће помагати рад на народном просвећивању.

Мањинама друге расе и језика даје се основна настава на њиховом материнском језику под погодбама, које ће прописати закон.

Члан 17.

Неповредна је тајна писама, телеграфских и телефонских саопштења, осим у случају кривичне истраге, мобилизације или рата.

Сви они који повреде тајну писама, телеграфских и телефонских саопштења, казниће се по закону.

Члан 18.

Сваки грађанин има право непосредно и без ичијег одобрења тужити суду државне и самоуправне органе за кривична дела, која би ови учинили према њему у службеном раду.

За министре, судије и војнике под заставом важе нарочите одредбе.

За штете које учине грађанима државни или самоуправни органи неправилним вршењем службе, одговарају пред редовним судом држава или самоуправно тело. Дотичан орган одговоран је њима.

Тужба за оштету застарева за 9 месеци.

Члан 19.

Сва звања у свима струкама државне службе подједнако су доступна, под законским погодбама, свима држављанима по рођењу као и оним држављанима по прирођењу, који су народности српско-хрватско-словеначке.

Други прирођени држављани могу добити државну службу само ако су десет година настањени у Краљевини; а по нарочитом одобрењу Државног Савета и на образложени захтев надлежнога министра и пре тога.

Члан 20.

Сваки држављанин ужива заштиту државе у страним државама. Сваком је држављанину слободно иступити из држављанства пошто испуни своје обавезе према држави.

Забрањује се издавање својих држављана.

Члан 21.

Сваки је држављанин дужан покоравати се законима, служити интересима народне заједнице, бранити отаџбину и сносити државне терете према својој привременој способности, а према одредбама закона.
ОДЕЉАК III.
Социалне и економске одредбе

Члан 22.

Држава се брине да се свима грађанима створи подједнака могућност спреме за привредне послове којима нагињу. Она ће у томе смеру провести стручну наставну организацију и уредити стално потпомагање школовања способне сиромашне деце.

Члан 23.

Радна снага стоји под заштитом државе.

Жене и недорасли имају се посебно заштитити од штетних послова по њихово здравље.

Закон одређује посебне мере за безбедност и заштиту радника и прописује радно време у свима предузећима.

Члан 24.

Производи умнога рада су сопственост аутора и уживају државну заштиту.

Члан 25.

Слобода уговарања у привредним односима признаје се, у колико се не противи друштвеним интересима.

Члан 26.

Држава има, у интересу целине а на основу закона, право и дужност да интервенише у привредним односима грађана, у духу правде и отклањања друштвених супротности.

Члан 27.

Држава се стара:

) о поправци општих хигијенских и социјалних услова, који утичу на народну здравственост; ) о нарочитој заштити матера и мале деце; ) о чувању здравља свих грађана; ) о сузбијању акутних и хроничних заразних болести као и сузбијању злоупотреба алкохола; и ) о бесплатној лекарској помоћи, бесплатном давању лекова и других средстава за чување народног здравља сиромашним грађанима.

Члан 28.

Брак стоји под заштитом државе.

Члан 29.

Држава материјално помаже национално задругарство. Исто тако држава материјално помаже и остала национална привредна удружења, која не раде за добит. Таквим задругама и таквим привредним удружењима, односно њиховим савезима, даје се у кругу њихових послова, под иначе једнаким условима, првенство пред осталим приватним предузећима.

Донеће се закон о задругама, који ће важити за целу земљу.

Члан 30.

Нарочитим законодавством уредиће се пољопривредна обезбеђења.

Члан 31.

Обезбеђење радника за случај несреће, болести, беспослице, неспособности, старости и смрти, уредиће се нарочитим законом.

Члан 32.

Инвалиди, ратна сирочад, ратне удовице и сиромашни и за рад неспособни родитељи погинулих или у рату умрлих ратника, уживају нарочиту државну заштиту и помоћ у знак признања.

Законом ће се уредити питање о оспособљавању инвалида за рад, и о васпитању ратне сирочади за рад и живот.

Члан 33.

Право радника на организовање ради постигнућа бољих радних услова, зајамчено је.

Члан 34.

Поморству и морском рибарству обратиће се нарочита пажња.

Нарочитим законом уредиће се обезбеђење лица поморског занимања за случај болести, изнемоглости, старости и смрти.

Члан 35.

Држава се стара о грађењу и одржавању свих саобраћајних средстава, где год то општи државни интереси захтевају.

Члан 36.

Лихварство (зеленаштво) сваке врсте забрањено је.

Члан 37.

Својина је зајамчена. Из својине проистичу и обавезе. Њена употреба не сме бити на штету целине. Садржина, обим и ограничења приватне својине одређује се законом.

Експлоатација приватне својине у општем интересу допуштена је на основи закона, уз правичну накнаду.

Члан 38.

Фидеикомиси се укидају.

Задужбине с опште корисним наменама признају се. Законом ће се уредити у којим случајевима могу бити промењени намена и предмет задужбине према измењеним приликама.

Члан 39.

Законом о порезу на наслеђе има се обезбедити држави учешће у наследству, водећи при томе рачуна о степену сродства између наследника и умрлог, и вредности наслеђа.

Члан 40.

Узимање коморе и осталих потреба за војску врши се само уз правичну накнаду.

Члан 41.

Приватни велики шумски комплекси експропришу се по закону и прелазе у својину државе или самоуправних тела. Закон ће одредити у колико велики шумски комплекси могу бити својина других јавноправних тела, која већ постоје или ће се образовати.

Право шумско земљиште, чије пошумљавање траже климатски и културни обзири, прелази исто тако, по закону о експропријацији, у својину државе или самоуправних тела, у колико се пошумљавање не може другим начином постићи.

Велики шумски комплекси, које је туђинска власт поклонила појединим лицима, прелазе по закону у државну или општинску својину без икакве накнаде тим лицима. Закон о шумама одредиће услове под којима се земљорадници и они, који се узгред баве земљорадњом, могу користити сечом дрва за грађу и огрев, као и за испашу стоке, у државним и самоуправним шумама.

Члан 42.

Феудни односи сматрају се правно укинутим даном ослобођења од туђинске власти. Уколико су где пре тога рока почињене неправде разрешењем феудних односа или њиховим претварањем у приватноправне односе, има се законом провести исправка.

Кметови (чивчије), као и у опште земљорадници који обрађују земљу у кметству сличном односу, утврђују се као слободни сопственици државних земаља, не плаћајући сами зато никакву оштету, и имају се убаштинити.

Члан 43.

Експроприсање великих поседа и раздеоба њихова у својину онима који земљу обрађују, уредиће се законом. Закон ће одредити и каква ће се накнада дати за експроприсане поседе. За велике поседе који су припадали члановима бивших туђинских династија и за оне које је туђинска власт поклонила појединцима, неће се давати никаква накнада.

Насељавање ће се изводити првенствено помоћу слободно организованих насељеничких задруга, старајући се о томе да насељеници морају бити снабдевени и неопходним средствима за успешну производњу.

При насељавању као и при раздеоби експроприсаних земљишта имају првенство потребити ратници, који су се борили за ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца, и њихове породице.

Законом ће се утврдити максимум земљишног поседа, као и случајеви у којима се минимум земљишта не може отуђити.

Члан 44.

За израду социалног и привредног законодавства установљава се Привредни Савет. Ближе одредбе о саставу и надлежности његовој одредиће се законом.
ОДЕЉАК IV.
Државне власти

Члан 45.

Све државне власти врше се по одредбама овога Устава.

Члан 46.

Законодавну власт врше Краљ и Народна Скупштина заједнички.

Члан 47.

Управну власт врши Краљ преко одговорних министара по наредби овога Устава.

Члан 48.

Судску власт врше судови. Њихове пресуде и решења изричу се и извршују у име Краља на основу закона.
ОДЕЉАК V.
Краљ

Члан 49.

Краљ потврђује и проглашује законе, поставља државне чиновнике и даје војне чинове по одредбама закона.

Краљ је врховни заповедник све војне силе. Он даје ордене и друга одликовања.

Члан 50.

Краљ има право амнестије за политичке и војне кривице. Амнестијом се ниште правне последице кажњивог дела, али се њоме не могу вређати права приватних лица на накнаду штете. Амнестија се може дати пре почетка кривичног поступка, у току поступка и после извршне пресуде. Амнестија је општа или појединачна.

За амнестију министара потребан је претходан пристанак Народне Скупштине али се она ни у ком случају не може дати министрима пре изречене пресуде.

Краљ има право помиловања. Он може досушену казну опростити, смањити или ублажити.

Право помиловања по делима кажњивим само по приватној тужби уредиће се законом о поступку судском у кривичним делима.

Члан 51.

Краљ представља државу у свима њеним односима са туђим државама. Он оглашује рат и закључује мир. Ако земља није нападнута, или јој рат није оглашен од које друге државе, за оглас рата потребан је претходни пристанак Народне Скупштине.

Ако земљи буде оглашен рат или она буде нападнута, има се одмах сазвати Народна Скупштина.

Члан 52.

Краљ сазива Народну Скупштину у редован или ванредан сазив.

Он отвара и закључује седнице лично, престоном беседом, или, преко Министарског Савета посланицом или указом.

И престону беседу, и посланице, и указ премапотписују сви министри.

Указ, којим се закључују седнице једнога сазива, садржаће увек и наредбу за дан новога сазива.

Краљ може у свако доба, по државној потреби, позвати Народну Скупштину, која је своје седнице одгодила.

Краљ има право да распусти Народну Скупштину, али указ о распуштању мора садржавати наредбу за нове изборе најдаље у року од три месеца, и наредбу за сазив Народне Скупштине, најдаље за четири месеца од дана распуштања Скупштине. Указ о распуштању Народне Скупштине премапотписују сви министри.

Члан 53.

Краљ не може бити у исто време поглавар друге које државе без пристанка Народне Скупштине.

Ако Краљ, противно овој одредби, ипак прими Круну друге које државе, сматра се да је дао оставку на престо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Члан 54.

Ниједан чин Краљевске власти нема снаге, нити се може извршити, ако га није премапотписао надлежни Министар. За све краљеве чине, усмене или писмене, премапотписане или непремапотписане, као и за све његове поступке од политичког значаја, одговара надлежни министар.

За чине Краљеве као врховног заповедника војске, одговара министар Војни и Морнарице.

Члан 55.

Краљ и престолонаследник су пунолетни кад наврше 18 година.

Краљева је личност неприкосновена. Краљу се не може ништа у одговорност ставити нити Краљ може бити тужен. Ово не вреди за Краљево приватно имање.

Члан 56.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца влада Петар I Карађорђевић. Краља Петра наслеђује Престолонаследник Александар и Његово мушко потомство из законитог брака, по реду прворођења.

Кад Краљ нема мушког потомства, он ће одредити себи наследника из побочне линије, с пристанком Народне Скупштине. За ово је решење потребно половина више један од целокупног броја чланова Народне Скупштине.

Члан 57.

Краљевски Дом састављају Краљица супруга, живи претци и потомци краљеви у првој линији, са својим супругама, рођена браћа и њихови потомци са својим супругама и сестре Краља владаоца. Односи и положај чланова у Краљевском Дому уредиће се статутом који се има озаконити. Ниједан члан Краљевског Дома не може бити Министар ни члан Народне Скупштине.

Члан 58.

Краљ полаже пред Народном Скупштином заклетву која гласи овако: „Ја (име), ступајући на престо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и примајући Краљевску власт, заклињем се свемогућим Богом да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области, и да ћу Устав неповредан држати; да ћу по њему и по законима владати, и да ћу у свима својим тежњама добро народа пред очима имати. Тако ми Господ Бог помогао. Амин!“

Члан 59.

Краљ борави стално у земљи. Ако се покаже потреба, да Краљ иде из земље на краће време, заступа га по праву Наследник Престола. Ако Наследник Престола није пунолетан, или ако је спречен, Краља ће заступати Министарски Савет. Заступништво се врши по упутствима која Краљ даје у границама Устава. Ово вреди и за случај Краљеве болести, која не ствара трајну неспособност.

За време одсуства Краља или Наследника Престола, Министарски Савет нема право распуштања Народне Скупштине.

Заступништво Министарског Савета може трајати најдуже шест месеци. По истеку тога рока ступају у важност уставни прописи о намесништву.
ОДЕЉАК VI.
Намесништво

Члан 60.

Краљевску власт врши намесништво: 1) кад је Краљ малолетан; кад је због душевне или телесне болести трајно неспособан да врши Краљевску власт.

О образовању и престанку намесништва решава Народна Скупштина тајним гласањем.

Кад Министарски Савет нађе да је наступио случај Краљеве неспособности, он то саопштава Народној Скупштини заједно са мишљењем три лекара узета са домаћих медицинских факултета. На исти начин поступа кад је у питању Наследник Престола.

Члан 61.

Намесничка власт припада по праву Наследнику Престола, ако је пунолетан.

Ако Наследник Престола, из узрока побројаних у чл. 60., не може да врши намесничку власт, Народна Скупштина бира тајним гласањем три Краљевска намесника. Краљевски намесници се бирају за четири године. После тога рока, у случају да намесништво мора да се продужи најмање за годину дана, бива понован избор. Ако намесништво има дуже да траје, избор се врши опет за четири године.

Намесници могу бити само рођени Срби, Хрвати или Словенци, грађани Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који имају 45 година старости и више образовање.

Пре него што узму Краљевску власт у своје руке, намесници ће пред Народном Скупштином, која их је изабрала, положити заклетву: да ће Краљу верни бити и да ће владати по Уставу и законима земаљским.

Члан 62.

Ако је један од тројице намесника привремено одсутан или спречен, друга два намесника моћи ће и без њега отправљати државне послове.

Члан 63.

О васпитању малолетног Краља стараће се намесници.

О имању малолетног Краља бринуће се старатељи одређени Краљевим тестаментом. Ако преминули Краљ није одредио старатеље, именоваће их намесници у договору са Државним Саветом.

Члан 64.

До избора намесника Министарски Савет ће привремено вршити, под својом одговорношћу, Краљевску власт.

Члан 65.

У случају смрти или оставке Краљеве, Наследник Престола, ако је пунолетан прима одмах владу и објављује то народу прокламацијом. У року од десет дана он полаже прописану заклетву пред Народном Скупштином. Ако је Народна Скупштина раније распуштена, а нова још није изабрана, сазива се стара Народна Скупштина.

Члан 66.

Ако Краљ по смрти својој није оставио мушког потомства, али би Краљица у време Смрти Краљеве била трудна, Народна Скупштина бира привремено намеснике, који ће вршити Краљевску власт само до порођаја. Влада је дужна поднети Народној Скупштини, пре избора намесника, мишљење три лекара узета са домаћих медицинских факултета, о Краљичиној трудноћи. То исто вреди и за случај кад би Престолонаследник преминуо а његова би жена била трудна у тренутку смрти Краљеве.

Члан 67.

У случају кад престо према одредбама овога Устава остане без наследника, Министарски Савет ће узети у своје руке Краљевску власт и одмах позвати Народну Скупштину у нарочити сазив, у коме ће се решити о престолу.

Члан 68.

Цивилна листа Краљева одређује се законом. Једном одређена цивилна листа не може се повисити без пристанка Народне Скупштине, ни смањити без пристанка Краљевог.

Краљевски ће намесници за време вршења своје дужности примати из државне благајнице онолико колико им одреди Народна Скупштина при бирању.
ОДЕЉАК VII.
Народна Скупштина

Члан 69.

Народну Скупштину састављају посланици које народ слободно бира општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем, са представништвом мањина.

На сваких 40.000 становника бира се по један посланик. Ако вишак становника у једној изборној јединици буде већи од 25.000, бираће се и за тај остатак један посланик.

Народна Скупштина бира се на 4 године. Ближе одредбе о изборима прописаће се законом.

Члан 70.

Право бирачко има сваки држављанин по рођењу или прирођењу, ако је навршио 21 годину.

Официри, активни и у недејству, као и подофицири и војници под заставом, не могу вршити бирачко право, ни бити бирани.

Закон ће решити о женском праву гласа.

Члан 71.

Привремено губе бирачко право:

) који су осуђени на робију (тамницу) док се не поврате у права; ) који су осуђени на губитак грађанске части, за време док траје та казна; ) који су под стециштем; ) који су под старатељством.

Члан 72.

За посланика у Народној Скупштини може бити изабран само онај, који има бирачко право, без обзира да ли је уведен у бирачки списак. Од сваког се посланика траже ови услови:

) да је држављанин по рођењу или прирођењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прирођени држављанин, ако није народности српско-хрватско-словеначке, мора бити настањен најмање десет година, рачунајући од дана прирођења; ) да је навршио 30 година; и ) да говори и пише народним језиком.

Народни посланици не могу бити у исто време државни лиферанти или државни предузимачи.

Члан 73.

Полицијски, финансиски и шумарски чиновници као и чиновници Аграрне Реформе, не могу се кандидовати, осим ако су то престали бити годину дана пре расписа избора.

Остали чиновници, који врше јавну власт, не могу се кандидовати у изборном округу своје територијалне надлежности.

Чиновници који буду изабрани за народне посланике, стављају се на расположење за време трајања мандата.

Министри, активни и на расположењу, и професори Универзитета, могу се кандидовати, и ако буду изабрани, задржавају свој положај.

Члан 74.

Сваки народни посланик представља цео народ а не само оне, који су га изабрали.

Бирачи не могу давати, ни народни посланици примати, заповедна и обавезна упутства.

Сви народни посланици полажу заклетву да ће Устав верно чувати.

Члан 75.

Народна Скупштина састаје се у престоници Београду у редован сазив сваке године 20 октобра, ако пре тога није Краљевим указом сазвана у ванредан сазив.

Ако је у случају рата престоница измештена, Народна Скупштина састаје се у месту привремене престонице.

Редован сазив не може се закључити док не буде решен државни буџет.

За време рата Народна скупштина је стално на окупу, осим ако сама друкчије не одлучи.

Члан 76.

Народна Скупштина прегледа сама пуномоћства својих чланова и одлучује о њима.

Народна Скупштина прописује себи пословник.

Члан 77.

Народна Скупштина бира за сваки сазив из своје средине своје часништво.

Члан 78.

Законске предлоге подносе, по овлашћењу Краљевом, Министарски Савет или поједини Министри.

Право подношења законских предлога припада сваком члану Народне Скупштине.

Члан 79.

Краљ закључује уговоре са туђим државама, али је за потврду тих уговора потребно претходно одобрење Народне Скупштине. За потврду чисто политичких споразума, ако нису противни уставу и законима, није потребно претходно одобрење Народне Скупштине.

Уговор, да туђа војска поседне земљиште Краљевине или да пређе преко њега, не вреди без претходног одобрења Народне Скупштине.

Народна Скупштина може, кад то изискује државна потреба, одлуком унапред овластити Министарски Савет, да изда мере за неодложну примену предложеног уговора.

Државна територија не може се отуђити или разменити без одобрења Народне Скупштине.

Члан 80.

Законе проглашује Краљ указом који садржи и сам закон решен од Народне Скупштине. Указ премапотписују сви Министри. Министар Правде ставља на њ државни печат и стара се о обнародовању у „Службеним Новинама“.

Закон добија обавезну снагу 15 дана по обнародовању у „Службеним Новинама“, ако сам закон друкчије не одреди. Дан обнародовања у “Службеним Новинама” рачуна се.

Члан 81.

Народна Скупштина има право анкете као и истраге у изборним и чисто административним питањима.

Члан 82.

Сваки члан Народне Скупштине има право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су дужни дати на њих одговор у року истога сазива у року који одреди пословник.

Члан 83.

Народна Скупштина општи непосредно само са министрима.

Члан 84.

У Народној Скупштини имају право да говоре само њени чланови, чланови владе и владини повереници.

Члан 85.

Народна Скупштина може пуноважно решавати, ако је на седници присутна једна трећина свих посланика.

За пуноважно решење потребна је већина гласова присутних посланика. У случају равне поделе гласова предлог о коме је гласано, сматра се да је одбачен.

Члан 86.

Ниједан законски предлог не може се претресати у Народној Скупштини докле претходно не прође кроз надлежни одбор.

Гласање у Народној Скупштини бива јавно; само се избори врше тајним гласањем. Глас се може дати само лично.

О сваком законском предлогу мора се гласати два пута у истом сазиву Народне Скупштине, пре него што се он коначно усвоји.

Члан 87.

Нико и никад не може узети посланика на одговор за глас који је дао као члан Народне Скупштине.

За све изјаве и поступке при вршењу мандата било у седницама Народне Скупштине или у одборима, или у особитом изасланству или у особитој дужности по одредби Скупштине, посланици одговарају само Народној Скупштини, по одредбама пословника.

Члан 88.

Без овлашћења Народне скупштине њезини чланови не могу се за кривице било какве врсте узимати на одговор, нити у ма којем случају и од ма које власти лишити слободе док траје њихов мандат, осим кад се затеку на самом делу злочина или преступа. Али се у томе последњем случају Народна Скупштина, ако је на окупу, одмах извештава, и она даје или одриче овлашћење да се надлежни поступак продужи за време сазива.

Имунитетско право посланика настаје даном избора.

Ако ко постане посланик пре него што је над њим по каквој кривици изречена извршна пресуда, власт која врши извиђање и истрагу известиће о томе Народну Скупштину, која даје или одриче овлашћење за продужење поступка.

Члан Народне Скупштине може се узимати на одговор само ради онога дела, за које је издан.

Члан 89.

Народној Скупштини припада искључиво право да у својој средини одржава ред и преко свога председника. Никаква оружана сила не може се поставити у згради Народне Скупштине, нити у њезином дворишту, без одобрења Председника Народне Скупштине. Исто тако без његовог одобрења не могу никакви државни органи чинити у Народној Скупштини акте власти.

Нико оружан не сме ући у зграду Народне Скупштине, осим лица која по пропису носе оружје, а налазе се у служби код Народне Скупштине.
ОДЕЉАК VIII.
Управна власт

Члан 90.

Сви Министри чине Министарски Савет који стоји непосредно под Краљем. Краљ именује председника и чланове Министарског Савета. Министри се налазе на челу појединих грана државне управе.

Министар може бити и без портфеља.

При министарствима могу се, према указаној потреби, установити државни подсекретаријати за један одређени део послова из те гране државне управе. Државни подсекретари, кад су узети из парламента, не губе свој мандат.

Министри именују ниже државне чиновнике по одредбама закона.

Министри полажу пре ступања на дужност заклетву на Устав и верност Краљу.

Члан 91.

Министри су одговорни Краљу и Народној Скупштини.

Краљ и Народна Скупштина могу оптужити министре за повреду Устава и земаљских закона учињену у службеној дужности. За штете које министри учине незаконитим вршењем службе одговара држава.

Члан 92.

Министар може бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после одступања.

Предлог да се министар оптужи мора се учинити писмено и мора садржати тачке оптужења.

Кад министра оптужи Народна Скупштина, одлука о стављању министра под суд има се донети већином од две трећине гласова присутних чланова.

Члан 93.

Министрима суди Државни Суд. Државни Суд чине: шест државних саветника и шест касационих судија, које свако од ових тела бира коцком у својој пленарној седници. Председник Касационог Суда је председник Државног Суда.

За она дела која нису предвиђена казненим закоником, казна ће се одредити законом о министарској одговорности.

Ближе одредбе о министарској одговорности садржи посебан закон.

Члан 94.

Управна власт може издавати уредбе потребне за примену закона.

Управна власт може уредбама са законском снагом уређивати односе само на основу законског овлашћења које се даје посебно за сваки случај.

Уредбе не смеју противуречити Уставу ни закону ради чије примене су издате. Оне не могу бити у супротности са законским овлашћењем на основу кога су прописане.

Народна Скупштина може уредбе, издате на основу законског овлашћења, резолуцијом ставити ван снаге у целини или делимице.

Уредбе се имају обнародовати и у њима мора бити сваки пут означен закон на основу кога се издају.

Члан 95.

Управа у Краљевини врши се по областима, окрузима, срезовима и општинама.

Подела на области врши се законом према природним, социалним и економским приликама. Једна област може имати највише 800.000 становника.

Две или више мањих области могу се спојити у једну већу. Коначну одлуку о томе доносе обласне скупштине дотичних области. Но и таква област не може имати више од 800.000 становника.

На челу сваке области налази се велики жупан ког поставља Краљ и који управља преко државних органа пословима државне управе у области.

Члан 96.

За послове месног, општинског, среског и обласног значаја установљава се месна, општинска, среска и обласна самоуправа уређена на начелу избором.

О управи и самоуправи градова донеће се нарочити закон.

О самоуправним пословима старају се посебни самоуправни органи, према одредбама закона.

У круг рада самоуправних обласних управа спадају ови послови:

) обласне финансије: а) утврђивање обласног буџета, б) располагање обласним дажбинама, које се на основу закона дају областима за покриће обласних расхода; ) обласни јавни радови као и грађевински прописи; ) старање о унапређењу обласних привредних интереса: ратарства, сточарства, виноградарства, воћарства, шумарства, речног и језерског рибарства, лова као и о техничким пољопривредним побољшањима; ) управа обласним имањима; а) брига о народном здрављу у области као и о свима установама, којима се унапређује здравствено стање у области; б) брига о социалним задацима у области; ) обласне хумане установе; ) обласне саобраћајне установе; ) сарађивање на унапређењу просвете у области; ) сарађивање на стручном образовању у области; ) завођење и одржавање установа за штедњу, узајамно помагање и осигурање; ) давање мишљења на захтев владе, по законским предлозима који се тичу области као и у опште о свима другим предметима, за које влада тражи њихово мишљење.

И други послови могу бити законом поверени обласним самоуправама.

Ако поједине побројане послове не би област могла извести својим средствима, држава ће на захтев обласне скупштине, а по одлуци Народне Скупштине, дати потребна средства, или ће извршење тих послова сама предузети.

Члан 97.

Самоуправне јединице имају свој годишњи буџет.

Газдовање самоуправних јединица стоји под надзором Министра Финансија и Главне Контроле и уредиће се нарочитим законом.

Члан 98.

Органи обласне управе су обласна скупштина и обласни одбор.

Обласна и среска скупштина бирају себи председника, који председава њиховим седницама; они бирају и обласни и срески одбор.

Законом се могу, по изузетку, предвидети заједничка надлештва за исте струке државног и самоуправног делокруга у области.

Велики жупан је врховни старешина опште државне администрације у области, у колико по закону не постоје за нарочите послове државне управе посебна надлештва за једну или више области.

Закон одређује које државне послове решава велики жупан по саветовању са обласним одбором.

Ближе одредбе о уређењу и надлежности самоуправних тела (општина, срезова и области) донеће се нарочитим законом.

Члан 99.

Обласна скупштина има права издавати обласне уредбе о свима питањима из своје надлежности. Обласне уредбе проглашује обласни велики жупан.

Обласни велики жупан ће задржати од проглашења уредбу за коју налази да није основана на Уставу и законима. У томе случају он шаље такву уредбу са својим мишљењем Државном Савету на одлуку и о томе извештава надлежног Министра. Ако Државни Савет нађе да Уредба није основана на Уставу или коме закону, она се неће прогласити ни обнародовати. Државни Савет је дужан да донесе у року од два месеца своје решење. Ако Државни Савет не донесе решење у томе року, одлука постаје извршна.

Члан 100.

Обласни одбор прописује правилнике и упутства ради извршења обласних уредаба.

Члан 101.

Државна управна власт врши надзор над пословима самоуправних власти преко обласног великог жупана и посебних стручних органа. Обласни велики жупан има право да задржи од извршења сваку одлуку самоуправних органа, која не би била заснована на Уставу, законима или обласним уредбама. Против решења великог жупана може се изјавити жалба Државном Савету, у законском року. Ако Државни Савет не донесе решење најдаље у року од месец дана пријема, одлука постаје извршна.

Члан 102.

За спорове управне природе установљавају се управни судови. Закон ће одредити њихова седишта, надлежност и организацију.

Члан 103.

Државни Савет је врховни управни суд. Чланове Државног Савета поставља Краљ на предлог Председника Министарског Савета, и то на овај начин: половину чланова именује Краљ од двоструког броја чланова које предлаже Народна Скупштина, а другу половину бира Народна Скупштина од двоструког броја које предлаже Краљ. Попуњавање упражњених места државних саветника одредиће се нарочитим законом који може од горњег принципа и одступити.

За чланове Државног савета могу се поставити само они виши чиновници или јавни радници, који имају факултетску спрему и десетогодишњу државну службу или јаван рад.

Најмање две трећине државних саветника морају имати диплому о свршеном правном факултету.

Чланови Државног Савета могу бити уклоњени са својих места, преведени у друга звања државне службе и у пензију стављени само на основу судске пресуде. Али кад наврше 70 година живота, или кад тако оболе да не могу вршити своју дужност, морају се ставити у пензију.

Државни Савет има ове дужности:

) као највиши управни суд он решава о споровима управне природе. Спорови засновани жалбама против указа и министарских решења решавају се код Државног Савета у првом и последњем степену; ) као управни орган врховне државне управе он решава о актима управне природе за које је потребно његово одобрење по нарочитим законима; ) он врши надзорну власт над самоуправним јединицама по одредбама закона; ) он решава сукобе о надлежности између државних управних власти као и сукобе о надлежности између државних и самоуправних власти; ) он решава и о другим питањима која му законом буду стављена у надлежност.

Ближе одредбе о саставу, надлежности и поступку код Државног Савета прописаће се нарочитим законом.

Члан 104.

Државна се надлештва установљавају према прописима закона.

Члан 105.

Законом ће се прописати како се именују чиновници.

Члан 106.

Звања државне службе, права и дужности, плате и пензије државних чиновника по свима струкама утврђују се законом о чиновницима.

Члан 107.

Државни службеници су органи државне целине и дужни су да раде у општем интересу.

Употребљавање власти и положаја државних службеника у партиске сврхе, као и утицање старешина на државне службенике у томе циљу, казниће се по закону.

Члан 108.

Чиновник коме буде законом обезбеђена сталност, не може бити против своје воље отпуштен без пресуде редовног кривичног или дисциплинског суда.
ОДЕЉАК IX.
Судска власт

Члан 109.

Судови су независни. У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу но суде по законима.

Судови и судске надлежности могу се установити само законом. Али ни у ком случају не могу се установити изванредни судови или комисије за извиђање.

У породичним или наследним пословима Муслимана суде државне шеријатске судије.

Члан 110.

За целу Краљевину постоји само један Касациони Суд, са седиштем у Загребу.

Касациони Суд је надлежан и за решавање сукоба о надлежности између управне, грађанске или војне власти, и судске власти. Исто тако он је надлежан и за сукобе о надлежности између управних и редовних судова.

Члан 111.

Постављање касационих и апелационих судија и председника првостепених судова врши се Краљевим указом на предлог Министра Правде, између броја кандидата које бира изборно тело чији ће се састав ближе законом одредити.

Члан 112.

Судије свих судова су стални. Судија не може бити лишен својега звања нити ма из којег узорка уклоњен са дужности против своје воље, без пресуде редовних судова или дисциплинарне пресуде Касационог Суда. Судија не може бити тужен за свој судски рад без одобрења надлежног Апелационог Суда. За чланове виших судова ово одобрење даје Касациони Суд.

Судија не може, ма и привремено, бити упућен на другу плаћену или неплаћену јавну службу без свога пристанка и одобрења Касационог Суда.

Судија може бити премештен само по свом пристанку.

Судија може бити у служби до навршетка 65. године свога живота, а председници Касационог и Апелационог Суда до навршетка 70. године. Пре тога рока судија се може ставити у пензију само по писменој молби или кад телесно или душевно тако ослаби да не може вршити своју дужност. Одлуку о пензионисању у овом последњем случају доноси Касациони Суд.
ОДЕЉАК X.
Државно газдинство

Члан 113.

Сваке године Народна Скупштина одобрава државни буџет који вреди само за годину дана.

Буџет се мора поднети Народној Скупштини најдаље за месец дана од дана њеног састанка. Једновремено са буџетом подноси се Народној Скупштини на увиђај и одобрење и завршни рачун последње истекле рачунске године.

Народна Скупштина не може предложене партије увећавати, а може их смањивати и изоставити.

Буџет се одобрава по партијама.

Начин састава и извршења буџета прописаће се законом.

Уштеда једне буџетске партије, или буџетске године, не може се утрошити на подмирење потреба друге партије или године, без одобрења Народне Скупштине.

Члан 114.

Док не одобри поднесени јој буџет, Народна Скупштина може одобравати дванаестине за један или више месеци. Ако је Народна Скупштина распуштена пре него што је буџет решен, буџет истекле рачунске године продужује се указом најдуже за четири месеца.

Члан 115.

Државни порези и опште државне дажбине установљавају се само законом.

О државним зајмовима решава Народна Скупштина. Влада је дужна да Народној Скупштини поднесе Главном Контролом оверени тачан извештај: да ли су уговори о зајмовима закључени и извршени у смислу закона.

Члан 116.

Пореска обавеза је општа, и све су државне дажбине једнаке за целу земљу.

Пореза се плаћа по пореској снази и прогресивно.

Краљ и Наследник Престола плаћају државни порез на приватно имање.

Никаква помоћ стална ни привремена, никакав поклон ни награде, не могу се дати из државне благајнице, ако нису основани на закону.

Члан 117.

Државном имовином управља Министар Финансија у колико то закони друкчије не нареде.

О начину отуђења државних добара донеће се нарочити закон.

Право монопола припада држави.

Руде, лековите воде и врела и природне снаге својина су државна.

О давању рударских, индустријских или ма којих других повластица донеће се нарочити закон.

Члан 118.

За преглед државних рачуна и надзирање над извршењем државног и обласних буџета постоји Главна Контрола као врховни рачунски суд.

Председника и чланове Главне Контроле бира Народна Скупштина из кандидационе листе, коју саставља Државни Савет и на којој је предложено два пута онолико кандидата колико је празних места.

Председник и половина чланова Главне Контроле морају бити правници. Остали чланови треба да су били Министри Финансија или да имају 10 година указне службе у финансијској струци.

Председник и чланови Главне Контроле уживају исту непокретност као и чланови Државног Савета.

Ближе одредбе о саставу, надлежности и поступку Главне Контроле донеће се посебним законом.

Законом ће се одредити у којима ће случајевима против одлуке Главне Контроле имати места жалби Касационом Суду.

Главна Контрола прегледа, исправља и ликвидира рачуне опште администрације и свих рачунополагача према државној благајници. Она мотри да се не прекорачи ни један издатак по буџету и да се нека сума не преноси из једне буџетске партије у другу. Она завршује рачуне свих државних управа и дужна је прикупљати све потребне доказе и обавештења.

Завршни државни рачун подноси се Народној скупштини на решење са примедбама Главне Контроле и то најдаље за једну годину, рачунајући од завршетка сваке рачунске године.
ОДЕЉАК XI.
Војска

Члан 119.

Војна обавеза је општа, по одредбама закона. Устројство и величина војске и морнарице прописују се законом. Формирање јединица у законом одређеном обиму прописује Краљ уредбом, на предлог Министра Војног и Морнарице. Колико ће се војске држати под заставом одређује се сваке године буџетом.

Члан 120.

Војни судови су независни. У изрицању правде они не стоје ни под каквом влашћу, но суде по законима.

Судије војно-апелационог суда су стални, а сталност судија првостепених војних судова уредиће се законом.

Судија првостепеног војног суда не може бити тужен за свој судски рад без одобрења војно-апелационог суда, а апелациони судија без одобрења Касационог Суда. Судија војноапелационог суда може бити премештен само по свом пристанку и у случају унапређења на виши положај, а судија првостепеног војног суда према одредбама закона.

Пресуде војних судова разматра у последњем степену Касациони Суд.

Члан 121.

Кривице које учини грађанин у друштву са војником судиће грађански судови, а за време рата војни судови.

Члан 122.

Нико по навршетку 20. године не може добити државну службу или у њој остати, ако по одредбама војног закона није свој рок одслужио или од војне службе ослобођен.

Члан 123.

За одржање унутрашњег реда војска се може употребити само на захтев надлежне грађанске власти.

Члан 124.

Страна војска не може се узети у службу наше државе, а ни војска наше државе не може се ставити у службу неке стране државе, без претходног одобрења Народне Скупштине.
ОДЕЉАК XII.
Измене у Уставу

Члан 125.

О изменама у Уставу решава Народна Скупштина са Краљем.

Члан 126.

Предлог, да се у Уставу што измени или допуни, може учинити Краљ и Народна Скупштина.

У таквом предлогу морају се изреком именовати све тачке Устава које би се имале изменити или допунити.

Ако је предлог учинио Краљ, он ће се саопштити Народној Скупштини, па ће се затим Народна Скупштина одмах распустити и сазвати нова најдаље за четири месеца.

Ако је такав предлог потекао од Народне Скупштине, о њему се решава на начин предвиђен за решавање законских предлога већином од 3/5 од укупног броја чланова.

Кад предлог на тај начин буде усвојен, Народна Скупштина ће се распустити, а нова сазваће се најдаље у року од 4 месеца од дана кад је предлог усвојен.

И у једном и у другом случају Народна Скупштина може решавати само о оним изменама и допунама Устава, које садржи предлог на основу којег је она сазвана.

Народна Скупштина доноси одлуке већином од половине више један од укупног броја својих чланова.

Члан 127.

У случају рата или опште мобилизације може Народна Скупштина за целу државну територију, а за случај оружане побуне за поједини њен део, нарочитим законом привремено обуставити ова права грађана: право удруживања, збора и договора, слободу кретања, неповредност стана, писама и телеграфских саопштења. На исти начин може се ограничити слобода штампе за случај оружане побуне у дотичном делу државе.
ОДЕЉАК XIII.
Прелазна наређења

Члан 128.

На првом састанку скупштинском после проглашења Устава, Престолонаследник Александар, као намесник Краља Петра I, у смислу чл 58. Устава полаже заклетву:

„У име Његовог Величанства Краља Петра I, заклињем се свемогућим Богом, да ћу Устав неповредан држати, да ћу по њему и законима владати, да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области, и да ћу у свима својим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Тако ми Господ Бог помогао! Амин!“

Члан 129.

Након тога народни посланици положиће у седници скупштинској пред председником Скупштине ову заклетву:

„Ја (име), заклињем се свемогућим Богом и свим што ми је по закону најсветије и на овом свету најмилије да ћу се у свом посланичком раду Устава придржавати и да ћу добро Краља и народа и јединство државе, по мојој души и мојем знању, увек пред очима имати.“

Члан 130.

Привремени закони, уредбе, правилници и решења Министарског Савета и друга акта и одлуке са одређеним роком трајања, законског значаја издани у времену од 1. децембра 1818. год. до дана проглашења овог Устава, важе и даље као закон, док се не измене или укину. У року од месец дана од проглашења Устава, влада је дужна спровести све привремене законе, уредбе, правилнике и решења Министарског Савета и друга акта и одлуке са одређеним роком трајања законског значаја Законодавном Одбору на преглед. Одбор, подељен у секције према гранама државне управе, пошто изврши њихов преглед, најдаље у року за 5 месеци, решиће у пленуму, које остају важности без измена, које се мењају а које се укидају. Неподнети привремени закони, уредбе, правилници и решења Министарског Савета и друга акта и одлуке са одређеним роком трајања законског значаја престају важити. Одлуке одборске прогласиће се као закон. Оне, о којима Одбор у постављеном року не донесе никакву одлуку, важе и даље у целини, док се не замене редовним законодавним путем.

Сви привремени закони, уредбе, правилници и решења Министарског Савета законског значаја који се тичу: аграрних односа у земљи, Народне Банке Срба, Хрвата и Словенаца, ликвидације мораторног стања, ликвидације правног стања створеног ратом и накнаде штете ратом причињене, уредба о зајму и о убрзању рада код судова, могу се мењати само законодавним путем.

Члан 131.

До доношења закона о уређењу министарства, о Државном Савету, о Главној Контроли, о пословном реду у Државном Савету и о министарској одговорности привремено се проширује важност дотичних закона Краљевине Србије на целу државу, са изменама и допунама које буду извршене не начин предвиђен у чл. 133.

Члан 132.

Док се у смислу чл. 57. овог Устава не донесе нови статут, остаје у важности статут прописан Краљем 30. августа 1909. године а објављен у „Српским Новинама“ 26. фебруара 1911. године.

Члан 133.

За изједначење законодавства и управе у земљи установљава се краћи поступак.

Сви законски предлози, који имају за предмет изједначење законодавства и управе, поднесени било од владе или од појединих посланика, упућују се преко Председништва скупштине законодавном одбору.

Извештај законодавног одбора са предлогом који је одбор усвојио, шаље се Народној Скупштини на решавање. О овим законским предлозима Скупштина решава поименичним гласањем једанпут и у целини, прима ли их или одбацује. Пре гласања може по један представник сваке парламентарне групе дати кратку изјаву.

Овакав краћи поступак за изједначење законодавства и управе у земљи може се применити за 5 година од дана ступања на снагу Устава, али се тај рок може законом и продужити.

Док траје Уставотворна Скупштина као Законодавна Скупштина, Уставни Одбор вршиће дужност овога Законодавног Одбора.

Члан 134.

При ступању на снагу овога Устава остају привремено садашње покрајинске управе, свака на челу са покрајинским намесником, кога именује Краљ на предлог Министра Унутрашњих Дела. Покрајински намесник врши покрајинску управу преко шефова оделења под непосредним надзором Министарства Унутрашњих Дела, а као орган надлежних министара, на основу досадашњих закона и уредаба (наредаба).

Закони донесени после ступања на снагу овога Устава не могу доделити покрајинским управама нове дужности.

О поступном преношењу послова покрајинских управа на поједина министарства и поједине области по одредбама донесеним на начин предвиђен у чл. 135. одлучиваће Министарски Савет, по саслушању дотичног покрајинског намесника.

Док буду трајале покрајинске управе, оделења појединих министарстава у покрајинама дужна су да за своје предлоге општег карактера или који се односе на службено особље, затраже мишљење покрајинског намесника пре министарског решења.

Странке имају право жалбе Државном Савету о административним споровима, у којима одлучује привремена покрајинска управа као прва и последња молба. Саобразно овој дужности спремиће се у Државном Савету шта је потребно. Административни је спор само између приватног или правног лица с једне и управне власти с друге стране; а постоји онде, где је наредбом или решењем управне власти право приватног или правног лица повређено противу законских нарешења. По томе није спор онде, где је законом остављено привременој покрајинској управи или административној власти, како да поступи, оцени или реши ствар.

Члан 135.

Предлог закона о подели земље на области и о уређењу области (чл. 95. и 96.) као и о преносу досадашње покрајинске надлежности на министарства и обласне управе (чл. 134.) влада је дужна у року од 4 месеца поднети Народној Скупштини на решење. Ако Народна Скупштина не би ове законе у року од три месеца решила, имају се исти донети по прописима чл. 133. о изједначењу законодавства и управе у земљи; а у колико ни по том краћем поступку не би ови закони били донесени у даљем року, од два месеца, имаде се наредити Краљевском уредбом у року од месец дана подела земље заједно са разграничењем покрајинске управе у смислу чл. 95. и 96. Устава. Та се уредба може мењати само законодавним путем. Ако се подела земље не би вршила ни по првом ни по другом ставу овога члана, него по трећем, онда се имају основати у Хрватској и Словенији четири области.

Исто тако, ако се подела земље врши уредбом, по овом члану, Црна Гора из 1913. године са котаром Бококоторским а без округа плеваљског и бјелопољског важиће као област и вршиће функцију области по овоме Уставу.

Законом о разграничењу области, Босна и Херцеговина ће се разделити у области у својим садашњим границама. Док се то законом не уреди, окрузи у Босни и Херцеговини важе као области. Спајање тих области врши се одлуком обласних скупштина дотичних области донетом већином од 2/3 гласова у границама одређеним 3. ставом чл. 95. Устава. Поједине општине или срезови могу се из својих области излучити и припојити другој области у садашњим границама Босне и Херцеговине или изван њих, ако на то пристану њихова самоуправна представништва одлуком од 3/5 гласова и ту одлуку одобри Народна Скупштина.

Окрузи (жупаније, окружја) остају као јединице државне управе док се не укину законом. Њихов круг рада регулисаће закон.

Ликвидација самоуправе округа провешће се у корист области и срезова чим буду организоване области.

Члан 136.

До новог закона о чиновницима, предвиђеног у чл. 106. Устава, важе садашњи закони о дужностима и правима чиновника. Нови закон има садржавати прелазна наређења у циљу ревизије и распореда управног чиновништва и бити донет најдаље у року од 2 године од ступања на снагу овог Устава, до када ће се извршити и ревизија чиновништва.

Члан 137.

Председници судова и све судије којима је Уставом или законом ујамчена сталност задржавају се и даље на својим положајима и дужностима у суду. У осталим крајевима осим пређашње Краљевине Србије сталност за поједине судије може бити обустављена у року за годину дана по доношењу овога Устава. У томе року Министар Правде образоваће комисије из судија виших судова за ове крајеве, с којима ће договорно утврдити за које судије поименично неће важити ова сталност.

Потребна попуњавања упражњених председничких и судијских места вршиће се по законима који сада постоје.

Судије, који су постављени или буду постављени по закону о привременом попуњавању чиновничких места за време рата или по другом ком закону или уредби привремено, дужни су у року од једне и по године по ступању на снагу овога Устава положити судијски испит. Који од њих то не учини у одређеном року, разрешиће се одмах од судијске дужности.

Касациони Суд у Београду, Сто Седморице у Загребу, Врховни Суд у Сарајеву, Велики Суд у Подгорици и оделење Касационог Суда у Новом Саду, радиће до новог уређења једног Касационог Суда за целу земљу по досадашњем и сматраће се као оделења Касационог Суда.

Члан 138.

Може се забранити излажење, односно растурање новина и штампаних списа, који изазивају: мржњу противу државе као целине, верски или племенски раздор, а тако исто и кад посредно позивају грађане да силом мењају Устав или земаљске законе, само ако се из написа очевидно види, да се њиме иде на тако позивање грађана. Пропис чл 13. став 3, о извршењу забране важи и овде. Када престане нарочита потреба ови се прописи могу укинути законом.

Члан 139.

Док се не донесе закон о повластицама у смислу чл. 117. Устава, све повластице издате до дана проглашења Устава имају се ревидирати на начин предвиђен у чл. 133. Устава. Код повластица за сечу државних шума, ревизијом утврђене цене (таксе) имаће повратну важност од 1. децембра 1918. год.

Члан 140.

Кад овај Устав ступи на снагу, Уставотворна Скупштина изабрана 28. новембра 1920. год. претвара се у обичну Законодавну Скупштину, са роком трајања предвиђеним изборним законом за Уставотворну Скупштину.

Члан 141.

Док се на основу овога Устава не донесе нов закон о изборима народних посланика, важиће закон на основу кога су извршени избори на дан 28. новембра 1920. год. с изменама којима ће се довести у сагласност с овим Уставом. Те ће се измене извршити на начин предвиђен по чл. 133. овога Устава и важиће кад добију Краљеву санкцију.

Одбор може учинити и потребне измене у роковима које тај закон предвиђа, а сем тога је овлашћен да пропише и начин на који ће се извршити подела мандата на поједине кандидатске листе према броју гласова.
ОДЕЉАК XIV.
Закључне одредбе

Члан 142.

Овај Устав са прелазним наређењима ступа у живот кад га Краљ потпише а обавезну снагу добија кад се обнародује у „Службеним Новинама“. Од тога дана престају важити сви правни прописи који би били њему противни.

О извршењу овога Устава стараће се Председник Министарства и сви министри.

Препоручујемо Нашем Министру Припреме за Уставотворну Скупштину и Изједначење Закона да овај Устав обнародује, а свима министрима да се о извршењу његовом старају, властима пак, заповедамо, да по њему поступају, а свима и свакоме да му се покоравају.

  1. јуна 1921. године у Београду.

Министар Припреме за Уставотворну
Скупштину и Изједначење Закона
Марко Трифковић, с. р.

Видео и ставио Државни Печат,
Чувар Државног Печата,
Министар Правде,
М. С. Ђуричић, с. р.

АЛЕКСАНДАР с. р.

Председник Министарског Савета,
Министар Иностраних Дела,
Ник. П. Пашић, с. р.

Министар Припреме за Уставотворну
Скупштину и Изједначење Закона,
Марко Трифковић, с. р.

Министар Унутрашњих Дела,
М. Драшковић, с. р.

Министар Грађевина,
Ј. П. Јовановић, с. р.

Министар Просвете,
Св. Прибићевић, с. р.

Министар Правде,
М. С. Ђуричић, с. р.

Министар Саобраћаја,
Д-р Вел. Јанковић, с. р.

Министар Трговине и Индустрије,
Д-р М. Спахо, с. р.

Министар Шума и Руда,
Д-р Х. Кризман, с. р.

Министар Војни и Морнарице,
Почасни Ађутант Њ. В. Краља
Ђенерал,
Стев. С. Хаџић, с. р.

Министар Пошта и Телеграфа,
Д-р Славко Милетић, с. р.

Министар за Социјалну Политику,
Д-р В. Куковец, с. р.

Министар за Аграрну Реформу,
Ник. Узуновић, с. р.

Министар Вера,
Д-р Мил. Јовановић, с. р.

Министар Финансија,
Д-р Х. Карамехмедовић, с. р.

Министар Пољопривреде и Вода,
Иван Пуцељ, с. р.

Goranko

Text

Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хравтског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити. У споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!

Goranko

Text

На конференцији чланова прошлог коалиционог и садашњег кабинета Краљевине Србије и представника Југословенског одбора са седиштем у Лондону, који су до сада паралелно, а у присуству и уз сарадњу Председника Народне Скупштине, измењане су мисли о свима питањима, која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца.

Срећни смо, што и овом приликом можемо констатовати, да је међу члановима конференције и овога пута владала једнодушност у свима питањима будућег заједничког државног живота.

Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.

Идеја о његовом националном јединству никада се није гасила, ма да је сва моћ умна и физичка националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка. Био је подвојен у више држвава, а у самој Аустро-Угарској издељен, не на три племенска имена, него на једанаест покрајинских управа и тринаест законодавстава. Осећај његовог националног јединства и дух за слободом и независношћу одржали су га у непрекидним вековним борбама на истоку са Турцима, а на западу са Немцима и Мађарима.

Бројно слабији и од источног и од западног непријатеља, он није могао сам обезбедити своје народно и државно јединство, своју слободу и своју независност, јер и на истоку и на западу његовом владао је противу њега сурови принцип: сила над правдом.

Али је наш народ дочекао час, кад није више усмаљен у својој борби. Борба коју је немачки милитаризам наметнуо Русији, Француској и Енглеској за одбрану њихове части и слободе и слободе и независности малих држава, претворила се у борбу за слободу света, за победу права над силом. Сви народи, који љубе слободу и независност, удружили су се да се заједнички бране, да по цену свих жртава спасу цивилизацију и слободу, да створе нов међународни поредак, заснован на правди и слободи свакога народа да се сам опредељује и сам оснива свој државни и независни живот, те да се на тај начин заснује нов, миран и трајан период развитка и напретка човечанства, и обезбеди свет за вечита времена од овакве катастрофе, што је проузроковала освајачка жеђ немачког империјализма.

Племенитој Француској, која је прокламовала принцип слободе народа, и слободоумној Енглеској прудружише се велика америчка Република и нова слободна и демократска Русија, да у својим манифестима објаве победу слободе и демократије, као главни циљ рата, а начело слободног самоопредељења народа, као основни принцип новога међународног поретка.

Наш троимени народ, који је највише страдао од грубе силе и неправде, који је за своје право слободног самоопредељења поднео највеће жртве, прихватио је са одушевљењем тај узвишени принцип као главни циљ ове страшне борбе, у којој је гурнуло цео свет непоштовање права самоопредељења народа.

И ауторизовани представници Срба, Хрвата и Словенаца, констатујући да је једини и неодступни захтев нашега народа, захтев који он поставља на основу начела слободног самоопредељења народа да буде потпуно ослобођен сваког туђинског ропства и уједињен у једној слободној националоној и независној држави, сложили су се, да та њихова заједничка држава буде заснована на овим модерним и демократским принципима:

1) Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатијих и под именом јужних Словена или Југословена, биће слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Крађорђевића, која је дала доказа да се с идејама и осећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља на врх свега.

2) Држава ова зваће се: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА. А владалац: КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

3) Она ће имати један државни грб, једну државну заставу и једну круну. Ови државни емблеми биће састављени из наших садашњих, посебних емблема. Државна целина облежаваће се државним грбом и државном заставом.
Државна застава, као симбол јединства, истицаће се на свима надлештвима Краљевине.

4) Посебне заставе, српска, хрватска и словеначка равноправне су и могу се истицати и слободно употребљавати у свима приликама. И грбови посебни могу се исто тако употребљавати слободно у свима приликама.

5) Сва три народна имена: Срби, Хрвати и Словенци, потпуно су равноправна на целој територији Краљевине, и свако их може слободно употребљавати у свима приликама јавног живота и код свих власти.

6) Обе азбуке, ћирилица и латиница, такође су потпуно равноправне и свако их слободно може употребљавати на целој територији Краљевине. Све државне и самоуправне власти дужне су и у праву употребљавати и једну и другу азбуку, саображавајући се у томе жељи грађана.

7) Све признате вероисповести вршиће се слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вероисповест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави.
На основу ових принципа законодавац ће се старати, да се чува и одржава Конфесионални мир, који одговара духу и прошлости целокупног нашег народа.

8) Календар треба што скорије изједначити.

9) Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухвата сву ону територију, на кој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси, и она се без повреде животних интереса целине не би смела крњити.

Наш народ не тражи ништа туђе: он тражи само своје и жели, да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И за то он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Уграрске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу.

По начелу слободног народног самоопредељења ни један део ове целине не може се правично одвојити и присајединити другој којој држави без пристанка самога народа.

10) Јадранско Море, у интересу слободе и равноправности свих народа, биће слободно и отворено свима и свакоме.

11) Сви грађани (држављани) на целој територији једнаки су и равноправни према држави и пред законом.

12) Изборно право за избор народних посланика за Народно Представништво, као и изборно право за општине и друге управне јединице, једнако је и опште, и вршиће се непосредним и тајним гласањем по општинама.

13) Устав, који ће после закључења мира донети Уставотворна Скупштина, изабрана на основу општег и једнаког, непосредног и тајног права гласа, биће основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права и по њему ће се уређивати целокупни државни живот.

Устав ће дати народу и могућност да развија своје посебне енергије у самоуправним јединицама, обележеним природним, социјалним и економским приликама.

Устав се има примити, у целини, у Уставотворној Скупштини бројно квилификованом већином.

И Устав и други закони, које буде донела Уставотворна Скупштина, ступају у живот када их Краљ санкционише.

Тако уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао би државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантнија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице.

Дано у Крфу 7/20 јула 1917. године.

Председник Југословенског Одбора.
Др. АНТЕ ТРУМБИЋ с. р.
адвокат, посланик и вођа Хрватске Народне Странке на
Далматинском Сабору, пређашњи председнк општине
-града Сплита, пређашњи посланик за варош Задар

у аустријском парламенту.
Председник Министарског Савета,
Министар Иностраних Дела
Краљевине Србије.

НИК. П. ПАШИЋ с. р.

Goranko

Text